Foto: Ilustracija (Mirko Grbeš - Orašac)
Početak srpnja je nekada značio završetak koševine u polju i pripreme za košce u planini. Tek iza Ilindana se moglo reći da je u planini prokošeno, sve snagrančeno i uplašćeno. Košari za plastove su bili napravljeni i goveda su se mogla slobodno pustiti u cilu planinu. Sazvati desetak – dvanaest kosaca nije bilo lako u nedostatku telefona. Zato bi se „spremalo dite“ da zove u košce nekoga koji je iz drugog sela ili bi se čekala nedilja pa bi se ljudi vidili u crkvi. Najlakše je bilo pokojnom Jozuri koji je bio prakaratur i dok bi kupio lemuzinu usput je vidio sve ljude i dogovorio bi dolazak u košce.
Kod davanja lemuzine prakaraturi bi po običaju glasno zahvaljivali - „Tebi Sveti Ante milost svoju, tebi Bog i Gospe milost svoju.“ Triba kupit lemozinu a i zvat u košce pa bi se često čulo od pokojnog Jozure kako poluglasno kaže - „Tebi Bog i Gospe milost svoju – doji u sridu na Slime u košce – jebo te sveti." Sa svim košcima po koju rič i kupljenje lemuzine bi se nekad oduljilo do pri kraj mise. Desetak ljudi koji naporno rade od zore do mraka tribalo je i nahraniti a to je često bio prilično zahtjevan pothvat. A što ćeš moj sinko, nije se imalo.- priča baba Jozinica. Za doručak svariš kakvu kokošurinu, ispečeš ušćipke, nakrižaš slanine još kruva i mlika i gotovo.
Jedne godine ja zakla neku staru pivčinu pa ga nikako svarit jadi ga netili. Tri puta sam ja pljuskala vodurinu i mašćurinu od one pivčine a on se nikako svarit. Žilavo i gotovo. Moja baba što nisi napravila juvu od te vodurine što si je pljusnula, to je najbolja juva. - čudi se nevista. Ajde nevista ne zanovetaj dušnje ti, ko će ti srkat vodurinu od stara pivčine nemoj me tudena, misovo reci. Košci malo probrali što je bilo manje žilavo, malo kruva, ušćipaka i gotovo, more do ručka. Da si im dala tu juvu za večeru osevapila bi se, ali eto, vego reci mi šta je bilo za ručak, šta li je stopanica pripremila – u šali pita nevista. Moj sinko đati svari mavunavu čorbu, ispeci pitu. Čorbu u bronzir, pitu u raljiku, zaprti se u planinu. Nekad bi se čorba varila i u planini.
Onda ti Perinica tolič svarila punjene paprike i pun bronzir odnila košcima. I svidilo se to njima. Doje Čuljkušin Pavo iz kosaca a mater ga upita šta je bilo kod Perinice za ručak a on veli – punjene paprike. Onda ću i ja paprike ako je tako lipo – veli mater. Tako i bi, uvik bi se pitalo kosca navečer što je bilo za ručak u današnjim košcima, on veli paprika i sve se nastavlja. Tako se nastavilo sa punjenim paprikama i u svim košcima u selu. Svaka stopanica skuva paprike i sigurna je, ko biva, da se neće osramotiti. Dobro kaže Jozinica - Ako Perinica more mogu i ja, ako Jozipovica more mogu i ja, ako Čuljkuša more, što ne bi i ja i tako su košci koseći po petnaestak dana svaki dan za ručak imali punjene paprike. Umorni i gladni košci čekali bi ručak ipak potajno se nadajući da će se neka nevista „privariti“ i napraviti malo drugačiji ručak, ali....
Kada bi vidjeli da nevista ide priko doca i nosi u ruci bronzir, već svi znaju što nosi i uglas promrmljaju: „Jopet punjene paprike, Bog ji ubio.“ Generacije tadašnjih kosaca zamrziše punjene paprike za cili život a papriku nisu mogli više vidjeti ni u bašči.
Ivica Barišić
