Kako bi pokazali naklonost i gostoljubivost prema nekom dragom gostu, običaj je kod većine naših ljudi uporno nagovaranje i „nutkanje“ gosta da stalno nešto jide ili pije.
Pa i kada gost nije gladan i žedan stalno mu se govori: Ajde uzmi još malo mesa, dedera zamezi malo. Ajde proždri gutljaj rakije, oćeš li pivu. Dedera mu donesi još jednu pivu. Ma ne mogu, brani se gost, ali džaba.
De pojdi malo, bolje ćeš popit, što si se ukrmio?!
I 'tio ne'tio mora se jist i pit, makar nebio gladan i žedan. Kažu kako je taj običaj nastao radi nekadašnje oskudice u hrani i piću pa sada kada se svega toga ima, na taj način se pokazuje gostoprimstvo i da se ima, pa se tako hrani pridaje preveliku važnost.
Većina nas se sića što se nekada jilo; čorba, kisali kupus, popara, tarana, pita, ozlivača, pura, kompir i naravno kruv ispod sača, a sve to se pomalo „zalivalo“ sa mlaćenicom, varenikom ili kisalicom. Ali da nebi bilo zabune, sva ova jila su raspoređena na cilu godinu i ritko se nešto minjalo ili dodavalo. Uvik se radilo sa stokom i za stoku a meso se jilo samo u iznimnim slučajevima.
Tele se proda, janje zakolju vuk ili šćene, ovca triba za mliko, june triba gojit za vola, a kokoš se zakolje pa skuva ili ispeče samo ako je neko u kući bolestan ili kad je kokoš bolesna. Kad doješ iz škole, znajući odgovor, uvik se pita – šta ima za izist?
Odgovor je najčešće bio – kruva i mlika i namaži recelja ili eno ti kupusa ili pure od jučer. Još se sićamo kad je pokojni Ivica Šarića, pokoj mu njegovoj lipoj duši, pričo kako su kod njega bili kopači, pa došli u kuću na ručak. Kaže, mater svarila puru pa prid kopače stavila nezačinjenu u velikom čanku, jer ko biva nema masla za počinit.
U posebnom čanku za gazdu kuće je bila pura počinjena kravljim maslom. I veli pokojni Ivica, mene ražljutilo svečevu ti majku i nako gladan, umoran, uznojan i ljut ko pašče skočim se i ošinem nogom onu nepočinjenu puri u čančini. Izleti pura kroz vrata, 'ebo joj ti mater, nije ni praga dirnula.
Prošlo je dosta vrimena kada se za radnike, košce, kupelice ili kopače počelo kuvati pite, čorbe sa malo mesa pa do punjeni paprika. Kada bi se navečer došlo kući s polja ili s planine dicu nije tribalo nagonit da jidu. Nije bilo – Ajde pojdi nešto pa ću ti kupit sladoled ili – Ako budeš dobro jio kupićuti mobitel. Svi su bili previše gladni da bi bilo što drugo „izmišljali“ nego, odma se jilo ono što je ponuđeno i gotovo. Ipak naj uzbudljivije bi bilo kada bi za večeru bila pita, kompirača, zeljača ili sirnjača – svejedno.
Prije večere triba moliti Boga, a cilo to vrime pita nam na pameti. Pita miruši a baba kruniča i priporučuje očenaše, pa nikad kraja. Kada se završi zajednička molitva postavi se pita na stol ili siniju i opet se izmoli očenaš, zdravomarija i slavaocu.
Poslije „slavaocu“ je odlučujući trenutak jer triba na vrime startati i navaliti na pitu.
Ni pite nije bilo u izobilju, samo jedna tepsija, a svi natjecatelji gladni i, što je naj gore, brzi, pa je dobar start od presudne važnosti.
Za najviše pet minuta tepsija bi bila prazna.
Onaj ko nije imo dobar start, koji je pridugo žvako ili mu pita bila vruća, osto je gladan. Usput je tribalo poštivati nepisana pravila, a to su da se jide „isprisebe“ i da u razumnim razmacima kašikom uzimaš mlaćenicu i zalivaš.
Zalivanje mlaćenicom je jako važno jer je vruću pitu sa mlaćenicom tribalo oladiti u ustima da nebi spržila usta. Dakle, stroj pod opterećenjem, zube i usta, je tribalo laditi ko i svaki drugi stroj.
A kad pita „plane“ 'ko se nije najio, uvik mu je ostalo kruva i mlika.
Danas kada većina skoro svakodnevno jide meso, čini mi se kako je ipak pita ostala među naj poželjnijim jilima. Možda i zato što i nije tako često na stoli ili siniji jer većina stopanica je možda i nezna napraviti ili jednostavno kaže – ma mrsko mi mrljat tu pitetinu, pa posle svugdi brašna po kujini. Ali ipak kad je pita na stolu osjeti se malo napetija atmosfera i malo „jači“ tempo nestajanja pite iz tepsije, skoro kao nekad. Ili se to meni samo čini...
Sada samo nema više babe da ti kaže: Polako prisila ti ona, di ti je blagosov.
Pa i kada gost nije gladan i žedan stalno mu se govori: Ajde uzmi još malo mesa, dedera zamezi malo. Ajde proždri gutljaj rakije, oćeš li pivu. Dedera mu donesi još jednu pivu. Ma ne mogu, brani se gost, ali džaba.
De pojdi malo, bolje ćeš popit, što si se ukrmio?!
I 'tio ne'tio mora se jist i pit, makar nebio gladan i žedan. Kažu kako je taj običaj nastao radi nekadašnje oskudice u hrani i piću pa sada kada se svega toga ima, na taj način se pokazuje gostoprimstvo i da se ima, pa se tako hrani pridaje preveliku važnost.
Većina nas se sića što se nekada jilo; čorba, kisali kupus, popara, tarana, pita, ozlivača, pura, kompir i naravno kruv ispod sača, a sve to se pomalo „zalivalo“ sa mlaćenicom, varenikom ili kisalicom. Ali da nebi bilo zabune, sva ova jila su raspoređena na cilu godinu i ritko se nešto minjalo ili dodavalo. Uvik se radilo sa stokom i za stoku a meso se jilo samo u iznimnim slučajevima.
Tele se proda, janje zakolju vuk ili šćene, ovca triba za mliko, june triba gojit za vola, a kokoš se zakolje pa skuva ili ispeče samo ako je neko u kući bolestan ili kad je kokoš bolesna. Kad doješ iz škole, znajući odgovor, uvik se pita – šta ima za izist?
Odgovor je najčešće bio – kruva i mlika i namaži recelja ili eno ti kupusa ili pure od jučer. Još se sićamo kad je pokojni Ivica Šarića, pokoj mu njegovoj lipoj duši, pričo kako su kod njega bili kopači, pa došli u kuću na ručak. Kaže, mater svarila puru pa prid kopače stavila nezačinjenu u velikom čanku, jer ko biva nema masla za počinit.
U posebnom čanku za gazdu kuće je bila pura počinjena kravljim maslom. I veli pokojni Ivica, mene ražljutilo svečevu ti majku i nako gladan, umoran, uznojan i ljut ko pašče skočim se i ošinem nogom onu nepočinjenu puri u čančini. Izleti pura kroz vrata, 'ebo joj ti mater, nije ni praga dirnula.
Prošlo je dosta vrimena kada se za radnike, košce, kupelice ili kopače počelo kuvati pite, čorbe sa malo mesa pa do punjeni paprika. Kada bi se navečer došlo kući s polja ili s planine dicu nije tribalo nagonit da jidu. Nije bilo – Ajde pojdi nešto pa ću ti kupit sladoled ili – Ako budeš dobro jio kupićuti mobitel. Svi su bili previše gladni da bi bilo što drugo „izmišljali“ nego, odma se jilo ono što je ponuđeno i gotovo. Ipak naj uzbudljivije bi bilo kada bi za večeru bila pita, kompirača, zeljača ili sirnjača – svejedno.
Prije večere triba moliti Boga, a cilo to vrime pita nam na pameti. Pita miruši a baba kruniča i priporučuje očenaše, pa nikad kraja. Kada se završi zajednička molitva postavi se pita na stol ili siniju i opet se izmoli očenaš, zdravomarija i slavaocu.
Poslije „slavaocu“ je odlučujući trenutak jer triba na vrime startati i navaliti na pitu.
Ni pite nije bilo u izobilju, samo jedna tepsija, a svi natjecatelji gladni i, što je naj gore, brzi, pa je dobar start od presudne važnosti.
Za najviše pet minuta tepsija bi bila prazna.
Onaj ko nije imo dobar start, koji je pridugo žvako ili mu pita bila vruća, osto je gladan. Usput je tribalo poštivati nepisana pravila, a to su da se jide „isprisebe“ i da u razumnim razmacima kašikom uzimaš mlaćenicu i zalivaš.
Zalivanje mlaćenicom je jako važno jer je vruću pitu sa mlaćenicom tribalo oladiti u ustima da nebi spržila usta. Dakle, stroj pod opterećenjem, zube i usta, je tribalo laditi ko i svaki drugi stroj.
A kad pita „plane“ 'ko se nije najio, uvik mu je ostalo kruva i mlika.
Danas kada većina skoro svakodnevno jide meso, čini mi se kako je ipak pita ostala među naj poželjnijim jilima. Možda i zato što i nije tako često na stoli ili siniji jer većina stopanica je možda i nezna napraviti ili jednostavno kaže – ma mrsko mi mrljat tu pitetinu, pa posle svugdi brašna po kujini. Ali ipak kad je pita na stolu osjeti se malo napetija atmosfera i malo „jači“ tempo nestajanja pite iz tepsije, skoro kao nekad. Ili se to meni samo čini...
Sada samo nema više babe da ti kaže: Polako prisila ti ona, di ti je blagosov.
Ivica Barišić
