Cilo to vrime ja sam znao da se sve to dogodilo zbog oni riči. Zbog nji' potekoše potoci krvi; vinuše se, na jednu stranu, jauci i bol do srca, a na drugu klicanje i radost od srca. I vazda ti je tako: dok jednima ne omrkne drugima ne osvane- znao sam to- al nisam znao da to more bit zbog riči i da je tolika snaga u njima kad su na papiru. A ja se čudio kad mi pisnik reče da će me stavit u pismu: kako ću ovliki stat na onlišni papir, a koliki tek živi i mrtvi stadoše na onaj komadić papira koji posta put i grobnica mnogima- pribrojit i' nisi mogo!
Puno je godina otoga. Juče mi pokazaše pismu nikog velog pisnika- zaboravi mu ime- kažu: davno je umro, a u ratu bio ovde u mom mlinu. Ali pisma nije o meni, pokoj mu duši, već o mlinu! Zakleo bi se da je reko da će mene stavit u pismu! Čitali su mi iz njegova dnevnika iz tog vrimena da ga najviše žalosti narod žedan krvi drugog naroda. I stalno spominje: zapušćane kuće, nemar, nečîst... pa, nešto mislim: da nije osto ljut zbog oni neoribani podova!?
A onaj drugi- što su ga zvali stari, makar nije bijo star- e, za njeg mi rekoše da je, stvarno, bio glavni! Nad svima! I još uvik! Vidim... znaš o kom pričam! (nastavi stišano) Čitali su mi i o golubovima koje njegova vojska tide poklat i izist na nikom dvoru, prije neg dojoše u moj mlin, a on to sprîči makar su bili gladni! Pa mi nikako u pamet: kako čovik more bit meka srca prema ticama, a ni ne trepnut za onlikom mladosti; pričut onlike vapaje i plač za životom- meščini, nebo i' je čulo?! O njem pisme pivaju da je mlad i bil ko mirisna ljubica!
Ma, di čovik more bit, a ne ostarit?! Ostario, jašta je drugo, ko i ja, makar pisme kažu drukčije! Eto šta ti je pisma i ta snaga riči: ona- na moju dušu, more šta oće- more zakovat u zvizdu, a more ot'rat u p..., da ne rečem di! Po njoj je neko vazda mlad, a svak zna da nije, dok su nečiji podovi vazda prljavi, makar sam i' s ovim rukama i vakom nogom nekoliko puta odonda oribo!
Marko ispruži kažiprst od brade do nosa- prosikta strogu šutnju, namignu povjerljivo, nešto kao: tebi i crnoj zemlji; jednim se dlanom osloni na zdravo, drugim na ukočeno koljeno pri čemu rasušena klupa (kuče koje cvili) jako zacavinja usljed istrzanih pokreta kojima se starina posadi na klimave noge i stružući odšepesa- kao da svakim desnim korakom zaobilazi nešto nevidljivo na putu- poput šestara koji ispisuje nedovršene krugove po zemlji; uđe u mlin gdje se začu potezanje drvene klapne nakon čega voda poteče, a mlin- prenut oda sna - zaklopara:
"Slatko li je spavat iznad vode, čuti njezin govor, iskonski joj glas"…*
Šifra: Mlin na Rami* V.N.
Vlado Kudić
