Po završetku objava pristiglih radova uz prigodni program bit će proglašena najbolja priča i fotografija. Natjecatelj koji je svoju priču poslao na crvenom CD-R-u marke "jaslen" nije uspješno otvorena zbog mogućeg oštećenja diska te molim da ponovno pošalje disk.
Uživajte u pričama i pozitivnim idejama koje promiče HSS!
ZOV
„Skloni se dide moraš li uvik visiti nad tom peći“ uralala je nevjesta na djeda Marka koji je cijeli dan čistio snijeg ispred kuće, do štale i drvarnice. Hladne staračke noge nikako se nisu mogle zagrijati. -„ Bože, pa samo smetaš, vidiš da ni vatru od tebe ne mogu naložiti“. „Dobro, dobro sine, evo malo sam se smrzo. Odavno u Rami nije bio ovoliki snig, kažu od 43. godine“. Gledao je djed Marko u korpu s drvima. „Pa to su moje sanice, to su sanice mene i moje pokojne babe“, rekao je djed sebi u bradu. Suze su mu potekle niz lice. „Dobro, dobro sine, evo ja ću ionako ići slušati krunicu iz Međugorja preko radija“. „ Ajde, ništa drugo i ne radiš“, mrmljala je nevo nervozno. Žao mu je bilo nevjeste. Muž radi u Hrvatskoj, mlada i sigurno joj nije lako. Ušao je djed Marko u svoju sobu. U sobi je slika njega i njegove Mare. „ E moja Mare, izgoriše naše sanice, a koliko smo samo drva na njima svukli, koliko sijena, a sve molili Boga da snig padne pa da bude lakše vuć natovarene sanice. Kako smo samo sretni bili i sve pivali“. Suze su došle do brade. U tome je došao mali unuk Marko. “ Dido jel' to ti plačeš“? „Ma jok dite moje, nešto mi je upalo u oko pa žulja li žulja“. „A što to dido, mogu li ti ja to izvaditi“? „Pa možda ćeš nekad i moći, ali to te neko mora naučiti“, mudro će djed. „Mogla bi možda mama, ali sad je serija pa nećemo je pometati“. Preko radija se molila krunica, a djed se nikako ne može skoncentrirati na molitvu. Misli mu lete od vremena kad je bio mlad, do sada. Mučio se svakom mukom, djeca su rasla, bio je potreban novac za školovanje, posla nema i na kraju je odlučio otići u Njemačku. „Tada je bilo bolje, ali ne i lakše. Bez svoje Mare i bez svoje dice, radiš i živiš za doći dva puta godišnje u Ramu.“ Sjeti se svoga Tome, svoga jedinog sina koji radi u Dubrovniku i sad zbog ovog velikog snijega ne može kući. Žena nervozna, djeca ništa i ne pitaju, samo staro očinsko srce zebe gore od brige, nego od ovog minusa dvadeset. „E moj Tomo, da bar ti oćeš imat posla u Rami, da ne moraš živit razdvojeno od svoje žene i dice ko ja. Što će biti od tebe, sine moj? Piješ li, jesi li gladan, jel' ti ladno? E dobro je, žena i dica ti nisu gladna. U toplom su. U Rami je dobro po ovom snigu, puni su tavani mesa, pune kuće pića, svega ima, ali nema blagoslova. Nekako smo prokleti, žalimo se na općinske vlasti da nisu organizirali očistiti ceste, pa je Rama blokirana petnaest dana, a svi smo raskidali samo snig ispred svoje kuće, do drva… Ma nećemo ni do susjeda, nek sebi čisti ako mu triba. E jesmo jadni. Ko nam je kriv? Nije Bog, nije snig. Sami sebi, brate, što nemamo blagoslova, nemamo, nemamo“, razmišlja stari Marko, a svećenik s radija Međugorje šalje blagoslov za sve ostavljene, iznemogle, usamljene. Prekrsti se djed Marko, držeći usnulog unuka u krilu. „Što li samo sniva to dite? Kako brzo proletiše ova dva sata mojih misli, tako brzo proleti i ovaj život. A sine moj, lipo je lipo u Rami. Samo ne znamo Bogu zahvaliti na svemu, pa ni na ovom snigu koji je blagoslovljen jer ćemo konačno imati vode nakon ovog velikog perioda suše. Zna Bog što nama triba, samo smo zaboravili virovat u Njegovu providnost. Do sad je u Rami najčešća uzrečica bila „Provodit će Bog“, a sad je…e ne smim ni kazat koja“.
