Žene baš i nisu bile za to jer su čule da se gori niko ne voza na ligurama, svi su, kako kažu, na onim skijetinama. Ajde reko, onda ću povesti svoju dicu a kumova su još mala pa će on sam. I tako jedno jutro oćemo li - oćemo akobogda.
Baba veli – „Moj sinko misovo reci, di ćeš smirit ondale donle i tamo se klizat, ako ćeš se klizat moreš i ovde. Nalet ji bio šta im je palo napamet, koda nemaju drugog posla.“ E kamo pusta srića da smo poslušali babu pa ne bi prošli kako smo prošli. Dođosmo mi u Austriju i nađosmo jednu veliku ledinu, nebi je za dan pokosilo ni dvanaest kosaca, a na njoj svita više nego na Šćitu na Malu Gospojinu. Svi se vozaju na skijama, klizaju i bisne baško mala dica.
Skijalište je bilo uklizano da ti koracit ne možeš. Svako malo neko posenta ili se prostre pa se otkotura. Ja sam govorio kumu da pazi da ne bi bilo belaja jer on nije još dobro uvišćo na skijama pogotovo na pravim.
„Smiš li se posobitat, moj kumašine?“. On veli: „bezbeli da smim.“
Ne sluša brate ništa nego se pope na dobre i povozite skije i kovtisa niz onu ledinu baško june.
Ispočetka bi malo đati posento ali se nije puno koturo. Ali kad smo krenuli niz onaj strmi dolac pa niz onu usku lazinu, na jednom bognu mu zape brazda i odjednom se iskrenu i odmiri ko nebesko vrime, ma koliki je dug i širok.
A je se zakoturo i prostro niz onaj dočić Bože sačuvaj. Ja sam opet mislio da firaunu ne će biti ništa ko i prije, digne se, otrese se i ćakni dalje. Kad se uspraljčio i spustio se do kraja staze, sve ječi nalet ga nebilo, baško ko da ga je ufatila sandžija ili ga žđupilo u žličici i ispod lebara.
Žđupio se za rame i kaže: „Na moju istinu baško koda sam rame išćetio.“ Mislio sam da se šali jer je on poznat ko šejtan i voli đumbušit i cirkuzit. Ali kad sam ga vidio kako je problidio ko krpa odmah sam rekao: „E jebem ti skijanje i ko ga izmisli“, jer sam znao da je nešto išćetio ili slomio. Žlob ili kakva košćurina - nema druge.
Još gore je bilo to što će nam se svit maskarit kad se vratimo kući. Te, di će oni na skijanje, to je za turiste, te svratali obojica, te ovo, te ono.
Kad smo skinuli sa sebe one skijaške 'aljinetine kum se malo zagalači i odmah smo vidili kako mu se kost na ramenu pošav vratu skroz otaprčila kolik eno anomo.
Dobro se moglo vidit jer je on onako košćat i klišćav sam od sebe. Odmah postavi dijagnozu: “Jeblo me ono ako ova košćurina nije pukla baško caklo.“
Bolilo ga je k'o bolilo pa nije mogao ni večerati, samo je uzeo jedan kus pite i ako je malo proždro varenike, malo ja nimalo.
„Kume možeš li se ti dojandisat do Zagreba?“ pitam ga.
„A što ne bi mogo“ - osiče se.
„Ajmo mi moj kume odmah u Zagreb u bolnicu da se to neda nazlo nedaj Bože“. Šta ako u Austriji ostaneš u bolnici pa ne znaš im reć' ni šta te boli ni dili ni štali. Nek ti vode zatriba ne znaš tražit na njiovom jeziku.“ Tako i bi.
Ne budavše lini popadošmo ono malo prnja i skijetine, stavišmo u auto i pravac Zagreb, u bolnicu Lebro. Ko bez duše. A jesam ga i lapušio brate.
Dotiro sam ga u bolnicu na Lebro a već je bio mrkli mrak. Kad ga je pregledalo odmah mu je reklo da se to mora operirati.
Ma reko di ćete čovika tako lako pod nož, napravite mu te kosti ko jedna baba u Uskoplju, još malo zavoja i Bog te veselio. Dokturi kažu da se neke košćurine smožđile i da mora biti operacija.
Bio sam još u bolnici oko sat vremena i kad sam vidio da ga ima ko beslejisat otišo sam kući. Odnio sam kumi ono njegovih ruta i šlajbek i rekao joj - to ti je bilo tako i tako.
Nisam joj rekao, kako sam mislio, da sam i ja kriv što joj se čovik uelaći da nebi galamila.
Ni dan danas mi nije jasno da je on mislio da je od svih baš on najbrži sa skijama , ali eto ko je poletio i vrat je slomio, kako kažu. Valjda će se dozvati pameti, mislio sam.
Jopet mi ga je bilo žao kad ga je zamaltarilo s onom gipsinom priko leđa i priko trbu'a. Pa lažno je reć' da ga je bilo pola šupkara.
Onaj gips mu se još nije ni stvrdn'o a već se čulo kod kuće u Rami da je onaj mali Tomin svrat'o sa skija.
„Znao sam ja kad-tad da ćemo nešto tako dočekat kakav je bio šejtan kad je bio malešan.“ „Ma di je se ćutalilo na te skijetine Bog ga nubiće, baško džudija.“ - reče did.
„Da je tribalo u sinare u planinu ne bi ga natiro, a vako odobisti iđe u te planinetine nalet ga bilo, Bože me ne pokaraj.“
„Otkad radi pri toj vojšci svagdi ga belaj nosa.“
Skupiše se susjedi i rekonstrukcija događaja je mogla početi.
Tetka Anđe veli: „Jadna ja kažu da ga je perisalo Bože sačuvaj.“ „Pa kud je vodilo vižlad sa sobom, šta li je ono mislilo?“ veli kuma Mare. „Fala Bogu da dici nije ništa.“
Ma, lako je bilo za dicu, oni su se klizali i igrali na snigu a nas dvojica ko bez duše sletimo doli pa se zakačimo za onaj urgan što vuče gori, pa što prija opet nizbrdo i po vazdan tako.
Ja sam svrato prije kuma ali eto nisam ništa slomio ni išćetio. Zgruvalo me brate gore nego da sam propo u pojati kroz promet. Nisam se dozvo pameti pa opet zape ,valjda priko nekog menjika na sri njive pa se opet prostr ni sam ne znam kako. Nisam kumu ništa govorio a pomislio sam – 'ajmo mi kući 'ebo ti ovo.
„Ako je njega perisalo moja kuma ćutit će on to cili život, daj Bože da ne bude tako“ – reče susjeda Luce. „Tako je bilo s ditetom od moje sestrane, perisalo ga pa se dalo nazlo, eno ga i dan danas je faličan i nemere bacit vile sijena na plast, a kad se vrime minja nemereš na kraj šnjim, boli ovo boli ono.“
Nakon duže šutnje did zamišljeno reče: „Ako je njega perisalo - nema ništa od njega“. „Nemoj tako dide“, reče nevista, „pa valjda u tim bolnicama znaju nešto“ - pokušavajući u cijelu priču unijeti tračak optimizma.
Priču o smožđenim košćurinama i operacijama djeca su pratila širom otvorenih očiju i usta, čekajući što će biti od njihova susjeda, vjerojatno razmišljajući hoće li ga ikad opet vidjeti.
„Goni dicu spavat“- reče baba- „da ovo ne slušaju, mogu dica, ne daj Bože, grdno klapit.“
„Jadna ja ko će mu ćaći javit u Njemačku, oće li galamit on nako nagal?“ „A evo i svit se baleče, baško koda se naslađuje na moju grišnu dušu, isan svrata a svit se šprda.“
„Nemoj se ti sada sikirat, moja kuma“ reče stric Slavko. Ja sam bio trideset godina u Austriji i tolič sam radio na tim đavlijim skijalištima. To se gori, lažno je reć', događa svaki dan. Ćaća mu je to sigurno čuo kako vrataju ti turisti pa valjda ne će puno galamit.
„Jedne godine dojem ja sa urlapa“ nastavi stric Slavko, „iza Tri kralja u Austriju, kad u baraki ispod kreveta vidim ja neke čizmetine.
Niti je za polje ni za planinu, ni za đubreluk ni za kišu ni za snig. Nizašto se one ne mogu iskoristiti. Reko, zašto li je ovo Bože?
Skinem ja lipo one brnjice sa ti' čizmetina, ponesem kući i stavim na kobilin jular. Niko u selu nije imo bolji jular. Eno ga sad na ždribetu.
Posle mi kažu da su to te čizmetine za skijanje. Da vi vidite kako to izgleda on je još dobro prošo ako je to nazuo na noge.“
„Dok smo proširivali te livade za skijanje u duši mi je bilo žao onlike japije što smo srizali. Za jedan dan bi nakresali rašćine koliko triba piće cilu zimu za četrest ovaca. Koliko sam puta u sebi mislio- švabo 'ebem te u viru- znaš li šta radiš- što vako lipu šumu šćetiš da bi se moglo skijati. I eto vidiš ova naša vižladija sad iđu tamo i vozaju se.“ „Ali zato i vrataju“ doda baba.
Telefon zazvoni a baba odmah „frci“ i diže slušalicu. „Sigurno iz Zagreba zove ona njegova“ - reče.
Evo kaže da je dobro i da ga sutra otpušća kući. „Ajde dobro onda fala Bogu.“ - složiše se svi.
„Eto brte nije nako nastrado kako svit priča.“ - reče kuma Anđe.
„Ma pusti moja kuma svit“ reče baba, „svit će se balekat svrato on ili ne svrato. Fala Bogu nek je njega pušćalo iz bolnice.“
„Žene moje što me ne gonite kući.“ - skoči kuma Anđe. „Kruv mi je se sigurno prikvasio, nisam ni vatru zaprećala a i jetrva me nešto zvala, ne znam šta je, pa moram i kod nje malo svratit da ne zamiri, beli me oće nešto pitat.“ Svi su znali za potrebu seoskih žena da brzo prenesu dalje neku novu vijest, ali nisu ništa komentirali.
Svi se na brzinu raziđoše a did onako za sebe kaže: „Na moju viru, koliko ga ja znam jopet će se ono ćulit na te skijetine čim mu malo te košćurine zarestu. E da mi je se bar dosukat ti skijetina sveca mi dugo bi mu i bile, bi ji odma sasiko pa nek se onda kliza 'ebena neprilika dabili.“ - tiho zaključi did.
Ivica Barišić
