Novinari Slobodne Dalmacije posjetili su pekaru na Hvaru čiji je vlasnik Tom Lekaj a u kojoj pizza košta 500 kuna ili 130 maraka. Međutim nisu razgovarali s Tomom Lekajem nego njegovim bratom Marjanom.
Zovu li novinari, u čemu je baza s tin pizzama?
– Nije ti to tajna, znaš. Ni baza, isto ti kažem. To ti je stara cijena, pa to svako zna.
Čekaj, kako sad stara cijena?
– Tako, brate. Naš cjenik ima, lipo piše sve. Ima i skuplje. Vidiš, jumbo pizza margarita – 320 kuna, jumbo peperoni – 400, a imaš i ovaj jumbo hvarmix, samo ona ti dođe 480 kuna. Idu razni ovi dodaci gori. Odlična pizza, da znaš, oćeš da jedeš?
Pa kako može pizza u pekari 500 kuna?
– Lipo, može, takav imamo mi biznis plan. Ovaj poslovni model naš. Cijene slobodno formiraš ti. Ima do mene metar odma druga pekara i pizza je po 30 kuna. Onaj komad, znaš, pizzacut se zove. A sto metara dalje još drugi lokal i manja cijena – 15 kuna. Ili 20. Znaš, svaki čovik može da bira, neki biraju svaki put nešto drugo.
Pa je li to onda pljačka?
– Zašto kažeš ti to?! Nije ti pljačka to. Imaš izbor da jedeš. I različite cijene. Mi smo u startu imali najskuplje odma. Ako je bilo 30 kuna pizza, kod mene je duplo. I nikad problema nije bilo. Dobro, ajde, možda dva posto nekad. Naši ljudi, neki. Žene. Kaže on, zvat ću policiju. Pa šta ima policija s pizzama?! A ti zovi kad oćeš. Možeš ti i u restoran fini da ideš. U pizzeriju da ideš.
I kako ide?
– Pa nismo još zatvorili, kako da ti kažem tebi.
A šta najbolje ide?
– Najbolje na komade. Podiliš pizzu na osan komada, znaš, pa svaki od 40 do 60 kuna.
Kad najviše prodate, prid zoru?
– Neee, kad se vraćaju s plaže. Popodne, oko šest sati. I ujutro. Oko deset. Idu na more, znaš. Pa ne može jedan kroasan za cili dan da se jede. Inače, radimo non-stop, 24 sata.
Ko najviše kupuje?
– Stranci, 97 posto. Ajde, 95 posto. Mladi i stari, ali više mladi. Znaju sve. Prije dva dana, vidiš ova dva računa u mobitelu, čovik s broda kupio je 15-20 jumbo pizza.
Koliko?
– Najprije 15, onda za dva sata još dođe po pet komada. Ali kao pizzacut, znaš. Sad ću da ti kažem: prvi račun 4.900, drugi 2.400 kuna.
Koliko to?!
– Sad sam ti reka, tebi: sve skupa 7300 kuna. Evo pa gledaj sam u mobitelu. A još dva dana prije naručio isti taj za 3.500 kuna. Nema problema. Primamo gotovinu i kartice. Fiskalni račun, cjenik, sve se zna.
I niko se ne buni. Možda neki iz Hrvatske koji nisu znali. A svi znaju, uvik san ima najskuplje kod mene. Pa inače je sve skuplje na Hvaru. Znaš da uvik bude i popust neki za naši ljudi. Prije nisam dao, onda sam dao. Jebiga, za naši sezonci i osoblje po Hvaru, da ne jede on baš za 500. Ne može toliko radnik da plati meni.
A kakve su noćne cijene?
– Ono prije šta smo rekli, bile su po danu. Ako je 400 kuna od šest do šest, onda iza šest je 480, kako da ti kažem?
Koja to, peperoni?
– Peperoni, peperoni...
A ovi noćni hvarmix?
– Priko 500. Ali ima tu da se jede dosta, znaš, nije da nema. Dvojica ne mogu da pojedu. Triba i više da dođu da jedu jedan jumbo.
Ima li muke s picajolima i osobljen?
– Aaa, to nema. Ima kod nas dvi žene, znaš, peku nama od 2014. godine. Dobre žene.
Kakve su in plaće?
– A ne može to da ti kažem tebi, znaš. Ali predobre plaće imaju obe. Ima i da jedu kuvano, čovik kuva njima. Spavaju u stanu i apartmanu gore. A sve skupa imamo 10 ili 15 radnika, nisan siguran sad, znaš, moran još zbrojit.
Koliko pekara imate?
– Ovu jednu. Skoro 25 godina na Hvaru smo, ali iz Prizrena mi smo. Kosovo, znaš. Dida je ima pekaru 1930. godine u Prizren. Ja sam doli rođen isto, znaš.
Kako su ti nadili Marjan, ko da si iz Splita?
– Pa kako tako pitaš ti mene?! Mi smo isto rimokatolici. Vidiš, brat Tom, drugi brat Đeki, treći je Pal. Sestra Marija. I tako dalje kažen. Sve skupa osan dice. A žena mi je Hvarka, znaš. I moji dvoje dice isto.
Radite li zimi?
– Ne radimo. Isto i 95 posto lokala se zatvori. Dođu kiše, znaš, nema niko više...
Zovu li novinari, u čemu je baza s tin pizzama?
– Nije ti to tajna, znaš. Ni baza, isto ti kažem. To ti je stara cijena, pa to svako zna.
Čekaj, kako sad stara cijena?
– Tako, brate. Naš cjenik ima, lipo piše sve. Ima i skuplje. Vidiš, jumbo pizza margarita – 320 kuna, jumbo peperoni – 400, a imaš i ovaj jumbo hvarmix, samo ona ti dođe 480 kuna. Idu razni ovi dodaci gori. Odlična pizza, da znaš, oćeš da jedeš?
Pa kako može pizza u pekari 500 kuna?
– Lipo, može, takav imamo mi biznis plan. Ovaj poslovni model naš. Cijene slobodno formiraš ti. Ima do mene metar odma druga pekara i pizza je po 30 kuna. Onaj komad, znaš, pizzacut se zove. A sto metara dalje još drugi lokal i manja cijena – 15 kuna. Ili 20. Znaš, svaki čovik može da bira, neki biraju svaki put nešto drugo.
Pa je li to onda pljačka?
– Zašto kažeš ti to?! Nije ti pljačka to. Imaš izbor da jedeš. I različite cijene. Mi smo u startu imali najskuplje odma. Ako je bilo 30 kuna pizza, kod mene je duplo. I nikad problema nije bilo. Dobro, ajde, možda dva posto nekad. Naši ljudi, neki. Žene. Kaže on, zvat ću policiju. Pa šta ima policija s pizzama?! A ti zovi kad oćeš. Možeš ti i u restoran fini da ideš. U pizzeriju da ideš.
I kako ide?
– Pa nismo još zatvorili, kako da ti kažem tebi.
A šta najbolje ide?
– Najbolje na komade. Podiliš pizzu na osan komada, znaš, pa svaki od 40 do 60 kuna.
Kad najviše prodate, prid zoru?
– Neee, kad se vraćaju s plaže. Popodne, oko šest sati. I ujutro. Oko deset. Idu na more, znaš. Pa ne može jedan kroasan za cili dan da se jede. Inače, radimo non-stop, 24 sata.
Ko najviše kupuje?
– Stranci, 97 posto. Ajde, 95 posto. Mladi i stari, ali više mladi. Znaju sve. Prije dva dana, vidiš ova dva računa u mobitelu, čovik s broda kupio je 15-20 jumbo pizza.
Koliko?
– Najprije 15, onda za dva sata još dođe po pet komada. Ali kao pizzacut, znaš. Sad ću da ti kažem: prvi račun 4.900, drugi 2.400 kuna.
Koliko to?!
– Sad sam ti reka, tebi: sve skupa 7300 kuna. Evo pa gledaj sam u mobitelu. A još dva dana prije naručio isti taj za 3.500 kuna. Nema problema. Primamo gotovinu i kartice. Fiskalni račun, cjenik, sve se zna.
I niko se ne buni. Možda neki iz Hrvatske koji nisu znali. A svi znaju, uvik san ima najskuplje kod mene. Pa inače je sve skuplje na Hvaru. Znaš da uvik bude i popust neki za naši ljudi. Prije nisam dao, onda sam dao. Jebiga, za naši sezonci i osoblje po Hvaru, da ne jede on baš za 500. Ne može toliko radnik da plati meni.
A kakve su noćne cijene?
– Ono prije šta smo rekli, bile su po danu. Ako je 400 kuna od šest do šest, onda iza šest je 480, kako da ti kažem?
Koja to, peperoni?
– Peperoni, peperoni...
A ovi noćni hvarmix?
– Priko 500. Ali ima tu da se jede dosta, znaš, nije da nema. Dvojica ne mogu da pojedu. Triba i više da dođu da jedu jedan jumbo.
Ima li muke s picajolima i osobljen?
– Aaa, to nema. Ima kod nas dvi žene, znaš, peku nama od 2014. godine. Dobre žene.
Kakve su in plaće?
– A ne može to da ti kažem tebi, znaš. Ali predobre plaće imaju obe. Ima i da jedu kuvano, čovik kuva njima. Spavaju u stanu i apartmanu gore. A sve skupa imamo 10 ili 15 radnika, nisan siguran sad, znaš, moran još zbrojit.
Koliko pekara imate?
– Ovu jednu. Skoro 25 godina na Hvaru smo, ali iz Prizrena mi smo. Kosovo, znaš. Dida je ima pekaru 1930. godine u Prizren. Ja sam doli rođen isto, znaš.
Kako su ti nadili Marjan, ko da si iz Splita?
– Pa kako tako pitaš ti mene?! Mi smo isto rimokatolici. Vidiš, brat Tom, drugi brat Đeki, treći je Pal. Sestra Marija. I tako dalje kažen. Sve skupa osan dice. A žena mi je Hvarka, znaš. I moji dvoje dice isto.
Radite li zimi?
– Ne radimo. Isto i 95 posto lokala se zatvori. Dođu kiše, znaš, nema niko više...
