Kod nas je vrlo prisutan običaj u narodu da se gosta neprestano nudi sa hranom ili pićem. Te dedera uzmi nešto pa de zamezi, de založi malo, de još jedan komad, ajde proždri jednu, pa de još jednu i tako nikad kraja. Toga je nekada bilo vrlo malo jer je ponuda bila ograničena pa kada su ljudi došli u situaciju da imaju svega u kući tili bi sve to na neki način nadoknaditi ali i pokazati kako imaju 'rane i pića više nego što im triba.
Danas, pogotovo dica jednostavno nesmiju ogladniti. Stalno im se nešto nudi jist ili pit, nedaj Bože da ogladni. Najveća materina ili babina briga je kako ditetu udovoljiti i spremit mu ono što najviše voli i spretno izbjegavanje hrane koju dite nevoli. Ajde pojdi još ovaj komad pa će ti mama kupit sladoled i čekuladu, ajde još malo pojdi pa ću te vodit ovde, pa ću te vodit onde...
Ajde baba duše ti šta nasiraš zditetom, ako neće ist neće i pusti ga na miru. - podiže glas did
Ma jadan kako mu neću tepat pa to je moje mizinče, moram ga naranit. – pojasni baba. Mogo bi i ti đati malo više oko dice, osevapio bi se, a ne samo oko rakijetine i cigaretine. Iđi nešto radi, baško si suvoručina. - izruži baba dida.
Did je shvatio da mu je najpametnije da se poklepuši i šuti, mada mu je bilo teško slušati dičinja izmišljanja šta bi jili i pili. Te, ja bi paštetu, ja bi ovu pa onu salamu, pa renovku ,pa razne kupovne sočine ili slatkiše.
Ne tako davno kada bi dica dolazila iz škole i upitaju „šta ima za izist“, odgovor je najčešće bio isti – „eno ti udrobi kruva i mlika i odma iđi za ovcama ili govedima“. Drugi najčešći prijedlog je bio „namaži recelja na kruv i požuri“. A onda odlazak na njivu, kopat kokuruz, kompire ili privrćat i kupit sijeno. U proliće kopanje, vodanje volova kod oranja, koševina, priko lita isto tako pa onda jesen opet isto i još branje sliva, kokuruza, kompira i ..nikad kraja. Priko zime su se gonile ovce da beru žir u šumi kad bi snig bio manji, pa onda sinari i uvaljivanje sijena u pojatu, pa nabaci na promet, baci govedima sijeno u jasle, pokidaj klanicu i izbaci na đubreluk. Kad pane snig triba prokidat prtinu do klanice krmetnjaka, kokošinja i ćenife.
U sve te radove su potpuno bila uključena sva dica, poštede nije bilo.
Kada bi neko reko da mora učit, odmah je dobio odgovor od ćaće: “Eno ti škola pa uči koliko oćeš, šta ćeš drugo radit po cili dan u toj školi“.
Teško je objasniti da su se većina obitelji bavile poljoprivredom i stočarstvom a hrane nije bilo dovoljno. Godinama bi čuvali ovce i goveda i kosili i kupili travu kako bi ji naranili, a živili uglavnom ko vegetarijanci.
Svako goveče, svaka ovca ili kokoš su imali svoja imena na koje su se „odazivali“ i na čiji spomen su reagirali. Bili su kao dugogodišnji članovi obitelju pa se možda i radi toga teško odlučivalo za klanje neke životinje da bi je izili. Pa dićeš zaklat ovcu Biku, kravu Risulju ili volu Sivonju a pogotovo kokoš Pirgu sa onom lipom resicom na glavi, kako zaklat i izist ono malo lipo janje kad te nako lipo gleda i veselo ti maše repom. Kako bi mu sutra materi Bilki pogledali u oči?
Nikako, drži se pure, mlika, tarane, čorbe s kupusom graom ili kompirima, ozlivače, pite kompirače, kisalog kupusa, popare, recelja, krmetije masti i kruva i Bog te veselio.
Jedino bi se za zimu zaklalo krme i meso bi se osušilo ali opet se najlipši komadi čuvali za „kad neko doje“.
Ali eto, čovik je takav pa mu nikad ništa nije pravo, Ako nerode kruške, jabuke i slive onda svi kukaju - eto kako je Bog tako pripušćo, a kada sve obilno rodi ko ove godine onda se najčešće može čuti „Bože sačuvaj što su rodile ove jabučetine nezna isan šta će šnjima, ni krmad ji više neće. Ma vidi ovi' šljivetina nalet ji nebilo ko će ji brat i kisalit.“ Nikako izgleda nije dobro.
Najviše posla oko branja šljiva obavljali su žene i dica a svu rakiju bi popila muškadija.
Po cilu evtu bi mi brali slivetine, Bog ji ubio, i ćulili se ispod nji po cile dane. Pa dotraj pa istresi u kacu i na kraju nikakve koristi, muškadija sve poloče. – javi se baba
Did se ražljuti i zaruži babu: Šuti baba sveca ti tvog, koliko si puta masirala te nožurine kad te bole sa rakijom i bude ti lipo kad ti umine a kad te je zub zabolijo onda ti nije bilo mrsko omućat usta te tvoje rakijetine kako kažeš. Ko biva muškadija sve poždera.
Evo sad ću ti nešto reć pa nek ti je krivo.– nastavi baba
Jedne godine, ti nisi bio kod kuće, dite tilo ić sa školom na iskurziju a nema para, a slivetine rodile sve se savija. Dok smo brali slive ljudi su se na testi zaustavljali s autima i pitali imamo li šljiva za prodat. Nikad se nismo sitili da nekad i prodamo koju vreću vrag je odnio Bože me ne pokaraj. Srićom se dite dositi i kaže – a šta ti misliš da prodamo nekoliko vrića pa da ja iđem na iskurziju?
I tako i bi na moju grišnu dušu. Prodašmo nekoliko vrića i ode dite na iskurziju. Nikad ti nismo rekli koliko smo vrića prodali da nebi galamio, pa eto sad ti kažem i šta me briga.
I kakva mu korist od iskurzije, 'eblo ga njegovo odanje dabili. – ne bi didu pravo.
Danas, pogotovo dica jednostavno nesmiju ogladniti. Stalno im se nešto nudi jist ili pit, nedaj Bože da ogladni. Najveća materina ili babina briga je kako ditetu udovoljiti i spremit mu ono što najviše voli i spretno izbjegavanje hrane koju dite nevoli. Ajde pojdi još ovaj komad pa će ti mama kupit sladoled i čekuladu, ajde još malo pojdi pa ću te vodit ovde, pa ću te vodit onde...
Ajde baba duše ti šta nasiraš zditetom, ako neće ist neće i pusti ga na miru. - podiže glas did
Ma jadan kako mu neću tepat pa to je moje mizinče, moram ga naranit. – pojasni baba. Mogo bi i ti đati malo više oko dice, osevapio bi se, a ne samo oko rakijetine i cigaretine. Iđi nešto radi, baško si suvoručina. - izruži baba dida.
Did je shvatio da mu je najpametnije da se poklepuši i šuti, mada mu je bilo teško slušati dičinja izmišljanja šta bi jili i pili. Te, ja bi paštetu, ja bi ovu pa onu salamu, pa renovku ,pa razne kupovne sočine ili slatkiše.
Ne tako davno kada bi dica dolazila iz škole i upitaju „šta ima za izist“, odgovor je najčešće bio isti – „eno ti udrobi kruva i mlika i odma iđi za ovcama ili govedima“. Drugi najčešći prijedlog je bio „namaži recelja na kruv i požuri“. A onda odlazak na njivu, kopat kokuruz, kompire ili privrćat i kupit sijeno. U proliće kopanje, vodanje volova kod oranja, koševina, priko lita isto tako pa onda jesen opet isto i još branje sliva, kokuruza, kompira i ..nikad kraja. Priko zime su se gonile ovce da beru žir u šumi kad bi snig bio manji, pa onda sinari i uvaljivanje sijena u pojatu, pa nabaci na promet, baci govedima sijeno u jasle, pokidaj klanicu i izbaci na đubreluk. Kad pane snig triba prokidat prtinu do klanice krmetnjaka, kokošinja i ćenife.
U sve te radove su potpuno bila uključena sva dica, poštede nije bilo.
Kada bi neko reko da mora učit, odmah je dobio odgovor od ćaće: “Eno ti škola pa uči koliko oćeš, šta ćeš drugo radit po cili dan u toj školi“.
Teško je objasniti da su se većina obitelji bavile poljoprivredom i stočarstvom a hrane nije bilo dovoljno. Godinama bi čuvali ovce i goveda i kosili i kupili travu kako bi ji naranili, a živili uglavnom ko vegetarijanci.
Svako goveče, svaka ovca ili kokoš su imali svoja imena na koje su se „odazivali“ i na čiji spomen su reagirali. Bili su kao dugogodišnji članovi obitelju pa se možda i radi toga teško odlučivalo za klanje neke životinje da bi je izili. Pa dićeš zaklat ovcu Biku, kravu Risulju ili volu Sivonju a pogotovo kokoš Pirgu sa onom lipom resicom na glavi, kako zaklat i izist ono malo lipo janje kad te nako lipo gleda i veselo ti maše repom. Kako bi mu sutra materi Bilki pogledali u oči?
Nikako, drži se pure, mlika, tarane, čorbe s kupusom graom ili kompirima, ozlivače, pite kompirače, kisalog kupusa, popare, recelja, krmetije masti i kruva i Bog te veselio.
Jedino bi se za zimu zaklalo krme i meso bi se osušilo ali opet se najlipši komadi čuvali za „kad neko doje“.
Ali eto, čovik je takav pa mu nikad ništa nije pravo, Ako nerode kruške, jabuke i slive onda svi kukaju - eto kako je Bog tako pripušćo, a kada sve obilno rodi ko ove godine onda se najčešće može čuti „Bože sačuvaj što su rodile ove jabučetine nezna isan šta će šnjima, ni krmad ji više neće. Ma vidi ovi' šljivetina nalet ji nebilo ko će ji brat i kisalit.“ Nikako izgleda nije dobro.
Najviše posla oko branja šljiva obavljali su žene i dica a svu rakiju bi popila muškadija.
Po cilu evtu bi mi brali slivetine, Bog ji ubio, i ćulili se ispod nji po cile dane. Pa dotraj pa istresi u kacu i na kraju nikakve koristi, muškadija sve poloče. – javi se baba
Did se ražljuti i zaruži babu: Šuti baba sveca ti tvog, koliko si puta masirala te nožurine kad te bole sa rakijom i bude ti lipo kad ti umine a kad te je zub zabolijo onda ti nije bilo mrsko omućat usta te tvoje rakijetine kako kažeš. Ko biva muškadija sve poždera.
Evo sad ću ti nešto reć pa nek ti je krivo.– nastavi baba
Jedne godine, ti nisi bio kod kuće, dite tilo ić sa školom na iskurziju a nema para, a slivetine rodile sve se savija. Dok smo brali slive ljudi su se na testi zaustavljali s autima i pitali imamo li šljiva za prodat. Nikad se nismo sitili da nekad i prodamo koju vreću vrag je odnio Bože me ne pokaraj. Srićom se dite dositi i kaže – a šta ti misliš da prodamo nekoliko vrića pa da ja iđem na iskurziju?
I tako i bi na moju grišnu dušu. Prodašmo nekoliko vrića i ode dite na iskurziju. Nikad ti nismo rekli koliko smo vrića prodali da nebi galamio, pa eto sad ti kažem i šta me briga.
I kakva mu korist od iskurzije, 'eblo ga njegovo odanje dabili. – ne bi didu pravo.
Ivica Barišić
