Ankica Šarčević iz Rame osvojila je treće mjesto pričom „Potop Rame i ljubavi“ na natjecanju u pisanju kratke priče, a na natječaj je pristiglo 109 priča.
Natjecanje je organizirano u suradnji Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne i Kulturno-informativnog centra Tomislavgrad povodom obilježavanja Dana Petra Miloša.
Ankica je rođena 1991. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje je završila u Rami. Udana je i majka dvoje djece. Jedno vrijeme živjela je u Zagrebu, a već nekoliko godina živi u Rami vjerujući da je život u Rami najbolji za obitelj i djecu.
Zaljubljenica je u knjige, a sve zahvaljujući motivaciji profesora iz srednje. Voli glazbu, fotografiju i prirodu.
Često mašta o pisanju svoje knjige uz želju da to bude nešto što će oduševiti ljude.
Prije dvije godine osvojila je prvu nagradu na natječaju koji je organizirala Gradska knjižnica.
Najviše voli pisati o povijesti Rame i onome što je ramski narod proživio; o surovosti svakodnevnice kada se ni za kruha dovoljno imalo nije.
Ankici od srca čestitamo, vjerujemo jednog dana da će njezina knjiga ugledati svjetlo dana. Priču koja simbolično može biti i metafora za današnje vrijeme, oduševila je stručni žiri. Vjerujemo da će oduševiti i vas.
Priču donosimo u izvornom obliku.
Potop Rame i ljubavi
Ja sam Branka Filipović i dani koji dolaze zauvik će mi prominit život. Jesen je 1968. i moju Ramu pokrila je rajska lipota. Ne znam da li su je svi tako doživljavali ili samo ja koja sam obožavala to doba. Čak mi ni proljeće nije bilo ono što je jesen.Izlizano kamenje oko kuća cakli se na suncu, suhozidi su pokriveni opranom ovčijom vunom, kuće triskom, kruške se lome od ploda, volovi s ralom spremni za njive, dica beru lišnjake i vuku teške noge vraćajući se iz škole, žene trče, čas u pojatu, čas u kuću, pa na čatranju, jer dan je kraći valja štogod otkati dok ima dnevnog svijetla, navečer sa svićom i fenjerom teško,a svekrve ljuljaju dicu u bešici i predu, čuje se stap, čuje se tkalački stan i osjeća se zadovoljstvo u svakoj kući.
Neko od čobana piva daleko,ispred kuća oprane fučije, kablići i bukare. Nas dvadeset živi u maloj kući, dilimo ognjišće, mogazu, sobe, žito, kruv, robu, sreću i tugu. Najteže od svega je bilo kad nema dovoljno kruva za sviju. Mama bi nekad zadnji zalogaj turala manjoj dici u usta a ona bi vjerojatno ostala gladna. Moja mater i strina rodile su po sedmero dice,a ćaća i stric su nedavno po prvi put otišli od kuće, u Njemačku. Nedostaje mi nekad moj brat blizanac, ćaća ga dao u najam negdi u planinu da čuva ovce nekom bogatom Duvnjaku.
Mater bi se često stužila, pa bi ga spomenula a malo joj fali da zaplače, no da zaboravi uzela bi nešto raditi, a uvik je imala šta.Baba i did su glave kuće i slušali smo ih makar krivo govorili i svitovali. Ovi dana did je zabrinut. Odlazio je graditi branu,spominjali su jezero, potop, selidbu..., ne znam i ne želim pomišljati, jer ako budem mislila o tome samoj sebi stvorim nemir. Čula bih ga kako se budi oko 5, uzima kapu s čeviluka i lagano pritvori teška drvena vrata, te odlazi priko polja pješke. Prid nama dicom potop se nije spominjo,samo bi šaptali uvečer did i baba,a ja i moje dvi sestre smo dilile sobu s njima pa bi čula kako ispod teškog biljca spominju jezero, tiho bi baba Isusa dozivala, molila Boga da pomogne...
Ja sam završila nešto malo škole,jer je did zaključio da za ženska više ne treba,pa sam uvik mislila da sam manje vridna nego druge cure iako su i one imale sličnu sudbinu. Život mi se svodi na teške poslove, nošenje žita u mlin, tkanje košulja, peškira, anterija, kabana, torbi, mutapa, pravljenje sira, čuvanje ovaca i poštivanje pravila, znači čuvanje vjere, obraza i poštivanje stariji osoba. Ono što je moj život činilo lipšim je zaljubljenost u Miroslava. On je momak iz malo bogatije obitelji, otac mu ima mlin na rijeci Rami dok se siromaštvo osjeća u mojoj kući, na mojoj nošnji, svakom dolafu i ćošku moje kuće...
Miroslav Faletar je dite bez matere, otac mu je poštar i jako ga cijene svi u Kopčićima, Lukama i Proslapu. Moja baba često bi prepričavala kako je porađala Miroslavovu majku i da je jadnica izgubila svijest i više se nije probudila. Prije par miseci ja i did smo nosili žito u mlin kod njegova oca i tu sam ga vidila, upravo se vratio iz vojske a završio je i neki zanat. Svaki put kad bi did išo ja bi navaljivala da mu pomognem. Teške suknene torbe lomile su moja leđa al vridilo bi jer kad vidim tog mladića sav teret se isplati. Ašikovali smo kad bi ovce čuvali, pričali,s mijali se, volili... Najdraže mi je nediljom obući ćurdiju i košulju, stavit sve na sebe da budem što lipša i pješačit na Šćit za misu, pa nakon mise zaigrat kolo,a onda se uputit s Miroslavom puteljkom prema Proslapu i Kopčićima. Iako, ponekad teško meni je bilo lipo i svim curama i momcima je život u našoj dolini dobar. Sve što smo imali i imamo stvoreno je s dvi ruke i najbitnije je da rodi konoplja i žito, pa bi u jesen žene od konoplje pravile štogod za obuć.
Subotnje je jutro, jako je rano, čujem kako veruge i pod škripe, bešika cupka po smeđim daskama,a mene iz kreveta diže miris kruva.
-Uzmi malo kruva i u mogazu,izvuci čabar,ima pranja robe reče mi mater,dojeći dite od godine, okrenuta leđima prema meni.
U bešici spava strinino novorođenče umotano u povoj,a baba pored, moli Boga i lagano ga ljulja. Ljetos dok smo kosili žito strina je rodila u polju iza jednog naviljka, a pomogla joj je moja baba,tako hrabra i samouka, bez dana škole porađala je žene u selu i na svoje ruke primila sve nas.
U zadnjem ratu izgubila je i kuću i oca,al ona je gledala u budućnost i bodrila sve nas,čak i dida.
Izvukla sam čabar, pokisalila sve i ostavila da se pari.Nekoliko metara od moje kuće naiđe pet - šest ljudi. Nosili su na groblje jedan drveni sandučić nepravilno napravljen iz kog su virili zahrđali čavli. Dva čovika išli su ispred, a nekoliko žena sa crnim rubcima iza njih su plakale.
Strina ih je promatrala iz tora sa tužnim izrazom lica.
-Kod Nikolića dite umrlo od godine dana, valjda od visoke vrućice, reče mi ona.
Nisam ništa rekla,samo sam ušla u mogazu da ne vidim tu sliku.
Zvoni podne na Šćitu i ko se god tada zateko na njivi,rijeci,mlinu i kući stao bi da se prikrsti.
Baba iznad ognjišća kuva puru,a mi dica sa gladnim stomacima čekali smo iza sinije držeći drvene kašike. Kad je čanak konačno bio isprid nas počeli smo se boriti za svaki komad jer smo se bojali da ne ostanemo gladni. Mama i strina su samo pomalo uzimale, skoro pa su prazne kašike stavljale u usta, jer bitnije je bilo da mi dica ručamo. Kad smo završili, prikrstišmo se i zafališmo Bogu na daru. Neko pokuca na poluotvorena vrata. Moj brat blizanac se upravo vratio iz najma. Ah, te sreće na maminom licu. Svi smo bili sretni što je došo al njene oči su se smijale posebnije. Privuče ga k sebi i poljubi,te obrisa suze od kecelju.
-Sinko moj pa ti si se prolipšo reče mu strina, a baba potvrdi.
-Ajde uzmi malo pure reče mama.
-Fala, ne mogu, ručo sam kod gazde Duvnjaka reče on, vidno sretan što se vratio. Izlilo se na njega puno kiše, a i sunca, vitra i nostalgije za Proslapom. Ono što sam prvo zapazila je da brat ima nove opanke, fini, gumeni, onakvi kakve nikad nisam vidila. Iz pletene torbe izvuče jabuka i krušaka pa nam podili, a novce iz džepa dade babi.Ona mu zafali i dade stočić da sidne.
Popodne sam čuvala ovce i plela priglavke.Sidila sam ispod jedne jabuke kad mi je Miroslav prišo.
-Curo,jesi se umorila.
-Ma nisam rekla sam stidljivo.
Naslonio se na stablo par metara od mene i otpuhnuo, vraćao se s brane, umoran i pomalo zabrinut.
-Kako god vidim i čujem ovo sve će biti pod vodom reče on.
-Ma ništa ja to ne virujem,ko bi imo hrabrosti nam to napraviti odgovorila sam čisto da nešto kažem.
-Ljudi nisu tako dobri kao što misliš Branka.
U selu je bilo živo,ezan se čuo iz Kopčića,u Lukama svatovi sa veselim čaušom i svirala.
-Branka,kad ću dobiti amanet od tebe,da budem sigurniji, da se nadam nečem s tobom, kršna si i vridna cura?
Bila sam sretna što me to pita, znači razmišlja o tome da me ženi, a i vrime mi je, već mi je skoro osamnest godina.
Zavukla sam ruku u kecelju i izvukla krunicu.
-Eto, to je sve šta imam,a kud ćeš vridnije od tog iako imam i jednu dobru vezenu košulju za tebe.
-Fala ti,čuvat ću ovo i nadat se a sad moram ići, imam posla u mlinu .
Došla sam kući sretna,a lice mi je gorilo.
Baba je stavljala sir u mišinu,pa je odma primjetila.Znali su ukućani da ašikujem s Miroslavom al nisu me ispitivali, al ni ja nisam to dilila ni s kim jer me sramota i čuvala sam samo za sebe.
Jedno jutro dok sam budna ležala u krevetu u sobu mi je uletila mater,te panično otkrila i mene i sestre.
-Ajde dižite se,potop je počeo,gotovo je, voda može doći danas,može za tri dana.
Neopisiv strah je obuzeo moje srce.Kud,šta,kako?
Prešavši prego velikog praga did me uhvati za ruku i reče idi brže, vrati ovce...
Izišla sam isprid kuće, obula opanke i počela da trčim,preskačući suhozide i ograde od pruća.
O Bože,pa na koju stranu da krenem?
Trčala sam po livadama svog djetinjstva,možda zadnji put.Nisam mogla virovati i željela sam poljubiti svaki dio svetog tla.
Ugasit će se ganga i pjesma koju sam čula svaki dan pomislih,a čut će se suze i uzdasi nakupljeni tugom i nepravdom.
Sunce je bilo prijatno, rijeka Rama je tekla, bljeskala se na suncu a ja sam je volila,ona je dar od Boga, ona je dio mene, dio nas sviju, pored nje sam se zaljubila u Miroslava,sanjarila,plela,vezla, odrastala,slušala sviralu sa Šćita...
-Pa kome smo mi išta napravili, mi smo svet narod,mi nikom ništa nismo uzeli,nama je dovoljno naše žito,mlin,kruv i nešto za obuć, nama ne treba jezero, ne dam svoju zemlju, pričala sam na glas u očaju. Vraćajući se nazad, prolazila sam pored drugi kuća.
Jedna starica je grabila vodu iz čatranje dok je ispred praga njena nevista kupala dite u žetici.
Vidila sam da plače,pa sam samo prošla tjerajući ovce kući, praveći se da je ne vidim.Uspela sam se na zadnji brežuljak i bacila pogled iza sebe.Neka dica išla su iz škole,među njima i moje sestre i rođaci, prelazeći preko drvenog mosta na rijeci noseći trošne torbe,ne znajući za najnoviju vijest.
Cili moj Proslap se spremo na selidbu, panika se uvukla u narod. Did je sidio na pragu i plako, a plakalo je i dite u stalcu.
-Kud ću s čeljadi? govorio je lupajući šakom od vrata. Ja sam samo molila Boga da ne idemo nikud iz Rame, ako sam već izgubila dom, ne moram ljubav.
Mama, strina, ja i djevojčice iz kuće spremale smo stvari na volovske sane. Skidale smo draperije, kesicu za češalj, serdžadu, jastučiće od uzvoda, suđe iz dolafa...
Did je samo sidio pored volova i držeći kapu u ruci,promatro oko sebe.Ja nisam znala kud ćemo,samo sam žurila jer sam imala osjećaj da će voda svaki tren. Susjedi su praznili svoje kuće,tovarili samare,plugove,sanduke,vodire i kose.
Did je usto, uzeo sikiru i počeo da sječe šljive. Koliko je hrabrosti skupljao za to pitala sam se,jer on je posadio te šljive kad sam ja bila dite, pazio ih, hvalio se njima...
Baba kad je vidila to ispusti slamaricu iz ruku i rasplaka se ko dite.Mala dica trčala su i puzala oko nje,ne kužeći ništa, a i bolje im je. Ja i strina spremale smo vezene košulje, nitnjače, uzvodlije i sitne bašče, a mama je kupila s ograde osušene suknene pelene, brat je tovario čekrkliju i stupu za konoplju.
-Idemo kod pratara na Šćit, ostat neko vrime pa ćemo vidit kud ćemo reče did odjednom.
Baba mi pruži preslicu da odem u selo vratiti jednoj ženi.
Zastala sam pored rijeke Rame i gledala ju, a ona je tekla, slijedila svoj put, čista i posebna.
Livade svog djetinjstva vidim zadnji put, kao i sve voćke, puteljke, suhozide, groblja,a i ljude.
Čime smo mi zaslužili da nam uzimaju ono što u znoju i muci gradimo? Vraćajući se iz sela sretoh jednog starca,molio me da pozdravim ćaću, dida, babu jer on odlazi u Slavoniju. Ono što me najviše pogodilo je kad sam saznala da i Miroslav odlazi iz Rame.Ne znam što mi je gore bilo, potop kuće ili ljubavi.Imala sam toliko razloga za plakanje,al nebi da me neko vidi.
Do zalaska sunca napustili smo našu kuću.
Sve je bilo prazno,na ognjišću tinja vatra, strina i mama drže najmanju dicu i krišom brišu suze,a najbolniji trenutak je bio kad se baba spustila na koljena i poljubila prag ,malo odmahnu rukom, pogleda još jednom oko sebe i ode. Do Šćita smo mogli vidit samo pustoš, sretali smo ljude,svi su selili, pozdravljali se međusobno,plakali,a najteže mi je bilo kad mi je Miroslav mahnuo s neki kola i otišo...
Mama me promatrala, gledala oću li izdržati toliku patnju,a ja sam se pravila da ne primjećujem.
-Bit će još momaka, reče mi dotaknuvši me tetoviranom rukom, samo da štogod krova nad glavom steknemo.
Cili život sam učena da budem hrabra, da će Bog svima dati, tako da me to držalo i nakon par godina vrime je izličilo moje rane.
Natjecanje je organizirano u suradnji Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne i Kulturno-informativnog centra Tomislavgrad povodom obilježavanja Dana Petra Miloša.
Ankica je rođena 1991. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje je završila u Rami. Udana je i majka dvoje djece. Jedno vrijeme živjela je u Zagrebu, a već nekoliko godina živi u Rami vjerujući da je život u Rami najbolji za obitelj i djecu.
Zaljubljenica je u knjige, a sve zahvaljujući motivaciji profesora iz srednje. Voli glazbu, fotografiju i prirodu.
Često mašta o pisanju svoje knjige uz želju da to bude nešto što će oduševiti ljude.
Prije dvije godine osvojila je prvu nagradu na natječaju koji je organizirala Gradska knjižnica.
Najviše voli pisati o povijesti Rame i onome što je ramski narod proživio; o surovosti svakodnevnice kada se ni za kruha dovoljno imalo nije.
Ankici od srca čestitamo, vjerujemo jednog dana da će njezina knjiga ugledati svjetlo dana. Priču koja simbolično može biti i metafora za današnje vrijeme, oduševila je stručni žiri. Vjerujemo da će oduševiti i vas.
Priču donosimo u izvornom obliku.
Potop Rame i ljubavi
Ja sam Branka Filipović i dani koji dolaze zauvik će mi prominit život. Jesen je 1968. i moju Ramu pokrila je rajska lipota. Ne znam da li su je svi tako doživljavali ili samo ja koja sam obožavala to doba. Čak mi ni proljeće nije bilo ono što je jesen.Izlizano kamenje oko kuća cakli se na suncu, suhozidi su pokriveni opranom ovčijom vunom, kuće triskom, kruške se lome od ploda, volovi s ralom spremni za njive, dica beru lišnjake i vuku teške noge vraćajući se iz škole, žene trče, čas u pojatu, čas u kuću, pa na čatranju, jer dan je kraći valja štogod otkati dok ima dnevnog svijetla, navečer sa svićom i fenjerom teško,a svekrve ljuljaju dicu u bešici i predu, čuje se stap, čuje se tkalački stan i osjeća se zadovoljstvo u svakoj kući.
Neko od čobana piva daleko,ispred kuća oprane fučije, kablići i bukare. Nas dvadeset živi u maloj kući, dilimo ognjišće, mogazu, sobe, žito, kruv, robu, sreću i tugu. Najteže od svega je bilo kad nema dovoljno kruva za sviju. Mama bi nekad zadnji zalogaj turala manjoj dici u usta a ona bi vjerojatno ostala gladna. Moja mater i strina rodile su po sedmero dice,a ćaća i stric su nedavno po prvi put otišli od kuće, u Njemačku. Nedostaje mi nekad moj brat blizanac, ćaća ga dao u najam negdi u planinu da čuva ovce nekom bogatom Duvnjaku.
Mater bi se često stužila, pa bi ga spomenula a malo joj fali da zaplače, no da zaboravi uzela bi nešto raditi, a uvik je imala šta.Baba i did su glave kuće i slušali smo ih makar krivo govorili i svitovali. Ovi dana did je zabrinut. Odlazio je graditi branu,spominjali su jezero, potop, selidbu..., ne znam i ne želim pomišljati, jer ako budem mislila o tome samoj sebi stvorim nemir. Čula bih ga kako se budi oko 5, uzima kapu s čeviluka i lagano pritvori teška drvena vrata, te odlazi priko polja pješke. Prid nama dicom potop se nije spominjo,samo bi šaptali uvečer did i baba,a ja i moje dvi sestre smo dilile sobu s njima pa bi čula kako ispod teškog biljca spominju jezero, tiho bi baba Isusa dozivala, molila Boga da pomogne...
Ja sam završila nešto malo škole,jer je did zaključio da za ženska više ne treba,pa sam uvik mislila da sam manje vridna nego druge cure iako su i one imale sličnu sudbinu. Život mi se svodi na teške poslove, nošenje žita u mlin, tkanje košulja, peškira, anterija, kabana, torbi, mutapa, pravljenje sira, čuvanje ovaca i poštivanje pravila, znači čuvanje vjere, obraza i poštivanje stariji osoba. Ono što je moj život činilo lipšim je zaljubljenost u Miroslava. On je momak iz malo bogatije obitelji, otac mu ima mlin na rijeci Rami dok se siromaštvo osjeća u mojoj kući, na mojoj nošnji, svakom dolafu i ćošku moje kuće...
Miroslav Faletar je dite bez matere, otac mu je poštar i jako ga cijene svi u Kopčićima, Lukama i Proslapu. Moja baba često bi prepričavala kako je porađala Miroslavovu majku i da je jadnica izgubila svijest i više se nije probudila. Prije par miseci ja i did smo nosili žito u mlin kod njegova oca i tu sam ga vidila, upravo se vratio iz vojske a završio je i neki zanat. Svaki put kad bi did išo ja bi navaljivala da mu pomognem. Teške suknene torbe lomile su moja leđa al vridilo bi jer kad vidim tog mladića sav teret se isplati. Ašikovali smo kad bi ovce čuvali, pričali,s mijali se, volili... Najdraže mi je nediljom obući ćurdiju i košulju, stavit sve na sebe da budem što lipša i pješačit na Šćit za misu, pa nakon mise zaigrat kolo,a onda se uputit s Miroslavom puteljkom prema Proslapu i Kopčićima. Iako, ponekad teško meni je bilo lipo i svim curama i momcima je život u našoj dolini dobar. Sve što smo imali i imamo stvoreno je s dvi ruke i najbitnije je da rodi konoplja i žito, pa bi u jesen žene od konoplje pravile štogod za obuć.
Subotnje je jutro, jako je rano, čujem kako veruge i pod škripe, bešika cupka po smeđim daskama,a mene iz kreveta diže miris kruva.
-Uzmi malo kruva i u mogazu,izvuci čabar,ima pranja robe reče mi mater,dojeći dite od godine, okrenuta leđima prema meni.
U bešici spava strinino novorođenče umotano u povoj,a baba pored, moli Boga i lagano ga ljulja. Ljetos dok smo kosili žito strina je rodila u polju iza jednog naviljka, a pomogla joj je moja baba,tako hrabra i samouka, bez dana škole porađala je žene u selu i na svoje ruke primila sve nas.
U zadnjem ratu izgubila je i kuću i oca,al ona je gledala u budućnost i bodrila sve nas,čak i dida.
Izvukla sam čabar, pokisalila sve i ostavila da se pari.Nekoliko metara od moje kuće naiđe pet - šest ljudi. Nosili su na groblje jedan drveni sandučić nepravilno napravljen iz kog su virili zahrđali čavli. Dva čovika išli su ispred, a nekoliko žena sa crnim rubcima iza njih su plakale.
Strina ih je promatrala iz tora sa tužnim izrazom lica.
-Kod Nikolića dite umrlo od godine dana, valjda od visoke vrućice, reče mi ona.
Nisam ništa rekla,samo sam ušla u mogazu da ne vidim tu sliku.
Zvoni podne na Šćitu i ko se god tada zateko na njivi,rijeci,mlinu i kući stao bi da se prikrsti.
Baba iznad ognjišća kuva puru,a mi dica sa gladnim stomacima čekali smo iza sinije držeći drvene kašike. Kad je čanak konačno bio isprid nas počeli smo se boriti za svaki komad jer smo se bojali da ne ostanemo gladni. Mama i strina su samo pomalo uzimale, skoro pa su prazne kašike stavljale u usta, jer bitnije je bilo da mi dica ručamo. Kad smo završili, prikrstišmo se i zafališmo Bogu na daru. Neko pokuca na poluotvorena vrata. Moj brat blizanac se upravo vratio iz najma. Ah, te sreće na maminom licu. Svi smo bili sretni što je došo al njene oči su se smijale posebnije. Privuče ga k sebi i poljubi,te obrisa suze od kecelju.
-Sinko moj pa ti si se prolipšo reče mu strina, a baba potvrdi.
-Ajde uzmi malo pure reče mama.
-Fala, ne mogu, ručo sam kod gazde Duvnjaka reče on, vidno sretan što se vratio. Izlilo se na njega puno kiše, a i sunca, vitra i nostalgije za Proslapom. Ono što sam prvo zapazila je da brat ima nove opanke, fini, gumeni, onakvi kakve nikad nisam vidila. Iz pletene torbe izvuče jabuka i krušaka pa nam podili, a novce iz džepa dade babi.Ona mu zafali i dade stočić da sidne.
Popodne sam čuvala ovce i plela priglavke.Sidila sam ispod jedne jabuke kad mi je Miroslav prišo.
-Curo,jesi se umorila.
-Ma nisam rekla sam stidljivo.
Naslonio se na stablo par metara od mene i otpuhnuo, vraćao se s brane, umoran i pomalo zabrinut.
-Kako god vidim i čujem ovo sve će biti pod vodom reče on.
-Ma ništa ja to ne virujem,ko bi imo hrabrosti nam to napraviti odgovorila sam čisto da nešto kažem.
-Ljudi nisu tako dobri kao što misliš Branka.
U selu je bilo živo,ezan se čuo iz Kopčića,u Lukama svatovi sa veselim čaušom i svirala.
-Branka,kad ću dobiti amanet od tebe,da budem sigurniji, da se nadam nečem s tobom, kršna si i vridna cura?
Bila sam sretna što me to pita, znači razmišlja o tome da me ženi, a i vrime mi je, već mi je skoro osamnest godina.
Zavukla sam ruku u kecelju i izvukla krunicu.
-Eto, to je sve šta imam,a kud ćeš vridnije od tog iako imam i jednu dobru vezenu košulju za tebe.
-Fala ti,čuvat ću ovo i nadat se a sad moram ići, imam posla u mlinu .
Došla sam kući sretna,a lice mi je gorilo.
Baba je stavljala sir u mišinu,pa je odma primjetila.Znali su ukućani da ašikujem s Miroslavom al nisu me ispitivali, al ni ja nisam to dilila ni s kim jer me sramota i čuvala sam samo za sebe.
Jedno jutro dok sam budna ležala u krevetu u sobu mi je uletila mater,te panično otkrila i mene i sestre.
-Ajde dižite se,potop je počeo,gotovo je, voda može doći danas,može za tri dana.
Neopisiv strah je obuzeo moje srce.Kud,šta,kako?
Prešavši prego velikog praga did me uhvati za ruku i reče idi brže, vrati ovce...
Izišla sam isprid kuće, obula opanke i počela da trčim,preskačući suhozide i ograde od pruća.
O Bože,pa na koju stranu da krenem?
Trčala sam po livadama svog djetinjstva,možda zadnji put.Nisam mogla virovati i željela sam poljubiti svaki dio svetog tla.
Ugasit će se ganga i pjesma koju sam čula svaki dan pomislih,a čut će se suze i uzdasi nakupljeni tugom i nepravdom.
Sunce je bilo prijatno, rijeka Rama je tekla, bljeskala se na suncu a ja sam je volila,ona je dar od Boga, ona je dio mene, dio nas sviju, pored nje sam se zaljubila u Miroslava,sanjarila,plela,vezla, odrastala,slušala sviralu sa Šćita...
-Pa kome smo mi išta napravili, mi smo svet narod,mi nikom ništa nismo uzeli,nama je dovoljno naše žito,mlin,kruv i nešto za obuć, nama ne treba jezero, ne dam svoju zemlju, pričala sam na glas u očaju. Vraćajući se nazad, prolazila sam pored drugi kuća.
Jedna starica je grabila vodu iz čatranje dok je ispred praga njena nevista kupala dite u žetici.
Vidila sam da plače,pa sam samo prošla tjerajući ovce kući, praveći se da je ne vidim.Uspela sam se na zadnji brežuljak i bacila pogled iza sebe.Neka dica išla su iz škole,među njima i moje sestre i rođaci, prelazeći preko drvenog mosta na rijeci noseći trošne torbe,ne znajući za najnoviju vijest.
Cili moj Proslap se spremo na selidbu, panika se uvukla u narod. Did je sidio na pragu i plako, a plakalo je i dite u stalcu.
-Kud ću s čeljadi? govorio je lupajući šakom od vrata. Ja sam samo molila Boga da ne idemo nikud iz Rame, ako sam već izgubila dom, ne moram ljubav.
Mama, strina, ja i djevojčice iz kuće spremale smo stvari na volovske sane. Skidale smo draperije, kesicu za češalj, serdžadu, jastučiće od uzvoda, suđe iz dolafa...
Did je samo sidio pored volova i držeći kapu u ruci,promatro oko sebe.Ja nisam znala kud ćemo,samo sam žurila jer sam imala osjećaj da će voda svaki tren. Susjedi su praznili svoje kuće,tovarili samare,plugove,sanduke,vodire i kose.
Did je usto, uzeo sikiru i počeo da sječe šljive. Koliko je hrabrosti skupljao za to pitala sam se,jer on je posadio te šljive kad sam ja bila dite, pazio ih, hvalio se njima...
Baba kad je vidila to ispusti slamaricu iz ruku i rasplaka se ko dite.Mala dica trčala su i puzala oko nje,ne kužeći ništa, a i bolje im je. Ja i strina spremale smo vezene košulje, nitnjače, uzvodlije i sitne bašče, a mama je kupila s ograde osušene suknene pelene, brat je tovario čekrkliju i stupu za konoplju.
-Idemo kod pratara na Šćit, ostat neko vrime pa ćemo vidit kud ćemo reče did odjednom.
Baba mi pruži preslicu da odem u selo vratiti jednoj ženi.
Zastala sam pored rijeke Rame i gledala ju, a ona je tekla, slijedila svoj put, čista i posebna.
Livade svog djetinjstva vidim zadnji put, kao i sve voćke, puteljke, suhozide, groblja,a i ljude.
Čime smo mi zaslužili da nam uzimaju ono što u znoju i muci gradimo? Vraćajući se iz sela sretoh jednog starca,molio me da pozdravim ćaću, dida, babu jer on odlazi u Slavoniju. Ono što me najviše pogodilo je kad sam saznala da i Miroslav odlazi iz Rame.Ne znam što mi je gore bilo, potop kuće ili ljubavi.Imala sam toliko razloga za plakanje,al nebi da me neko vidi.
Do zalaska sunca napustili smo našu kuću.
Sve je bilo prazno,na ognjišću tinja vatra, strina i mama drže najmanju dicu i krišom brišu suze,a najbolniji trenutak je bio kad se baba spustila na koljena i poljubila prag ,malo odmahnu rukom, pogleda još jednom oko sebe i ode. Do Šćita smo mogli vidit samo pustoš, sretali smo ljude,svi su selili, pozdravljali se međusobno,plakali,a najteže mi je bilo kad mi je Miroslav mahnuo s neki kola i otišo...
Mama me promatrala, gledala oću li izdržati toliku patnju,a ja sam se pravila da ne primjećujem.
-Bit će još momaka, reče mi dotaknuvši me tetoviranom rukom, samo da štogod krova nad glavom steknemo.
Cili život sam učena da budem hrabra, da će Bog svima dati, tako da me to držalo i nakon par godina vrime je izličilo moje rane.
