Djeca već čovjeka od 30 godina smatraju starim čovjekom, za one od 30 godina stari su oni od 50 i tako redom. Tako čovjeku prolaze godine gdje je iz godine u godinu opterećen „stigmom“: „stari čovjek“.
I tako sve dok ne umre. Ako je imao manje od 75 godina, kad umre, većina kaže: „eto umr' mlad čovik“.
Razgovaraju tako dvojica 45-godišnjaka poslije mise u lokalnoj birtiji pa jedan upita: Bogare ti pa disu nestali oni stari ljudi iz crkve s muške strane što su nosili kape sa „škrljakom“ i ostavljali ji na onoj cokli ispod prozora?
O čemu ti pričaš roga ti? Pa ti ljudi smo sada mi, samo ne nosimo kape - odgovori mu prijatelj. A oni malo stariji od nas, pa ni oni ne nose kape ali njih ne možeš ni vidit za pučkom misom jer oni iđu sa ženama, za ranu misu - ko dica. Didovi i nako ne mogu doć u crkvu - ko će ih dovest, unuci neće - zaključi jedan od prisutnih.
U razgovor se uključiše i ostali oko šanka u birtiji i priča poprimi nove dimenzije.
Neviste su danas, moj brate, moderne - uključi se Stipura.
Neće više ni u crkvu bez čovika. I amenami sve više prilaze u crkvi na mušku stranu. Čovika odvedu za ranu misu i pravac priko ćuprije i kući.
Jadni čovik bi s nekim prijateljem možda proždro i pivu a ona se osiče na njega i kaže mu - jebla te tvoja pivetina, imaš je i kod kuće ona ti prisila, a kavurinu ti kod kuće mogu i ja ispeć.
Tekst: Ivica Barišić
Šta će, eto, čovik se ne bi bio rada cergat prid svitom, posluša ženu, šuti poklepuši se i razguli kući. Tako jednom prilikom krenu Jozip Čuljkušin sa ženom od mise. Jozip, ljudina od dva metra, sa svojim dugim nogama već je dobro odmakao od žene koja se trudi da ga stigne. Polako bolan da iđemo zajedno, da malo šetamo k'o i drugi - zamoli ga žena. Ne okrećući se odgovori joj vrlo jasno: ti'š mi šetat kruva ti, eto te grampaš k'o kobila. To mu njegova Podbroka nikad nije zaboravila i ne bi propuštala priliku da to ispriča pred susjedima kako je zamlati na čistu miru. Vidjeli smo zanimljivu scenu ispred crkve gdje zajedno idu preko crkvenog dvorišta baba sa krpom na glavi, ćurdijom, pregačom, košuljom uzvodlijom i opancima od opute i njezina unuka u cipelama s velikim potpeticama, kratkom suknjom i majicom s dubokim dekolteom i dugim umjetnim noktima. Kakav kontrast! Je li to spoj mladosti i iskustva, tradicionalnog i modernog? S babom se našla u crkvi za pučkom misom jer je mater ćaću vodila za ranu i oni su već kod kuće. Ćaća vari i nadoliva kupus. Okupiše se tako kod kuće nedjeljom popodne sve tri generacije i krenu rasprava. Posla oko kuće nije bilo, nije trebalo namirivat klanicu i krmad. Nevista je već odavno smakla kravetinu a držat krmadinu - kako kaže - se ne isplati jer se krme more uvik prid Božić odnekle dotirat. Gotovo brate, a nije ni skupo - zaključi nevista i nastavi - jesi li unišla jednom u klanicu ili u krmetnjak smrdiš po cili dan pa nemereš među svit džaba ti se plaknut. Danas je i'nako mliko jeftino, a sir i maslo više niko ne jide. Ne jide kad nema - uključi se baba koja se nikada nije pomirila s tim što su smakli kravu i krmad - a sad ćeš proždrt ono umjetno mliko iz one kutijetine, na moju istinu baško vodurina. Koliko ti svaki dan baciš nako lipi spirina, koliko bi se krmadi moglo naranit. Još malo kopriva i ripe i eto ti, a vako… Ne znam kako god 'oćete - sjetno završi baba. Unuka odmah podrži mamu i reče kako i ona voli više „kupovno mliko“. Domaće je nekako premasno - namršti se odlazeći u sobu i sjedajući za računalo. 'Eblo me ono ako se sad ne maskare onima što drže ajvan - tužno reče baba i nastavi - kod nas dosad puna klanica ovaca i goveda pa goni u planinu, a drčina osvojila sve jedno drugom do uva pa i njizi moraš namirit. A to ti niko ne vidi i ne prizna. Did se pomalo osjetio zapostavljen u cijeloj toj raspravi i preuze riječ: Pa baba vire ti šta sam ja onda radio ako si ti sve to što pripovidaš? I ja sam se brino o malu i ostalo sve radio i proviđo. Zorom kosurina na rame i u planinu, pa kosi travurinu, pa pokupi, pa svuci, pa uvali u pojatu, pa poleti u kopačinu, a di je vrševina. A zimi popani sikiretinu i mlationcu pa u šumu i mlati a onda izvlači drva. Tebi je bilo lako, pristaviš ono čorbetine na šporet, zaprećaš kruv i Bog te veselio a i drčina su bila na njivi ili u planini. Pa dobro i mi smo radili po cili Bogov dan - uključi se već sredovječni sin u raspravu zaključujući da njega niko ne spominje. Kopali smo, kosili, kupili smo, čuvali goveda i ovce a nikad se nismo pošteno mesa najli. E jeste ji čuvali mal' ti sveca, malo - malo pa ji vuci poklaše - ljutito prekide did sina ne dajući mu nastaviti. Dide Bog te ubio, nisu dica kriva što su im vuci poklali ovce, žalostica ji crna zaletila, a jopet ako nisu vuci onda svitska paščadina, zemlja ji crna pozobala, Bože me ne pokaraj. Nisi jednom drčinu svranjgo, jadna ti godina, kad su dolazili iz planine bez dvi-tri ovce, ono ti prisilo. A jesi i bio katil - izruži dida baba. Šta ti je baba, sto ti svetaca, moro je neko upravljat kad ti nisi - uzvrati did. Tribalo je priko lita misec dana iz dana u dan mlatit onom kosurinom, nalet je bilo a 'vamo jope sto briga nemereš se dojandisat. E kad se sitim, e je se i kosilo. Kad u zoru raskosiš onu dočinu pa udri cili dan do ićindije. Koje brusove sam im'o nebi ji dao za ovna četvrtaka. Jozura Ćurin mi nije mogo ni na ruke polit - more on pričat šta oće. Znao sam s kosom rizat ledinu, ma k'o peškiri lažno je reć - završi did sa svojim sjećanjima. A vidi sad nit se kosi nit kupi, nit ima goveda nit ovaca, skroz ukinulo ajvan. Sve se kupi gotovo, jašta tako je najlašnje, vire mi. Kupuje se i kruv i mliko a voda curi iz duvara, samo odvrni. Nema ni korita ni pranja aljinetina vego samo namiri onu mašinu i pritisni dugme, e šta ti je civoloza - završi monolog did. Evo i za sudje izmislilo mašinu, samo natrpaj, namiri je i uključi - podrža ga baba. Nevista se osjetila prozvanom pa reče: Šta 'oćete reć da ja ništa ne radim, je li? A ko vas beslejiše i ko vam izme čini? Posla u kući uvik ima, nikad mu kraja a ništa se ne vidi i ko mi išta prizna? Nemoj se ljutit moja nevista - pomirljivo reče baba, pričamo samo 'nako, nećemo se cergat. Dobro, dobro nemojte više o tome, znam ja - reče nevista - vego baba, šta je danas pratar naredio za pučkom? Ništa brte, lipo priča sve po istilau i sve nako kako je. Lipo sam se ispovidila samo jadna ja bila zaboravila izmolit pokoru jerbo odma nisam stigla a kašnje smetnula. Odma nisam jer mi je zado krunicu. Pa što si se ispovidala kad si se ispovidila prošle nedilje u Međugorju moja baba - upita nevista. To je baška, moraš se u Međugorju ispovidit moj sinko - odgovori baba. Pa šta udi ispovidit se svake 'evte? Pa kako si dobila krunicu za pokoru, da nisi čudo zgrišila ne daj Bože, da se nije pratar na te ražljutio - uplašeno pita nevista. Ma nisam vana, nema rašta, moja nevista, nisam imala ništa vele za ispovidit, nisam đadrekala niti sam koga đadru pridavala, ali eto mu tamo. Priča je zainteresirala unuku koja je došla iz svoje sobe kako bi čula njen nastavak. I šta ti je još rekao pratar moja baba? 'Ajde šta te briga- odbrusi baba unuci. Ti ćeš mi nešto pričat i maskarit se. E star vuk pasja maskara od postanja je bilo. Staro izgleda samo triba šutit. Utira isana u tulac i gotovo - tužno zaključi baba i nastavi. Mrš tamo u svoju sobu i uči nešto, nemoj cilo vrime virit u taj đavliji flezmuk. Sve je to ž' đavlije strane. Unuka pomisli da je malo uvrijedila babu i u trenutku promijeni taktiku. Moja baba boli li tebe išta? - upita glasno saginjući se do babinog uha. E moj sinko, ono moje, znaš. Najgore žlobine, Bog ji n'ubiće a đati sikne ispod lebara ko da mi pletinsku iglu zabode, pa proje kad popijem onu žutu praščinu . A i ova glavurina me boli đadri je neodnili. Ličim kapima ovo jedno oko a ovo 'vamo nisam brte, na njega još vidim udit uiglu. Sažali se unuka na babu prisjećajući se vremena kad bi babu „bolila glava“. Igrajući se oko kuće sa prijateljicama iz kuće se čulo babino ječanje od bolova. Djeca se nisu previše obazirala na takve zvuke jer su bili uobičajeni po seoskim kućama. Kad bi u selu umrla neka baba, ostale žene bi odmah prepričavale tijek njene bolesti. Jadnica dobrotili je se i namučila, pokoj joj duši, što bi se čulo da ječi, grdna rano - komentirale bi. A ukoliko bi baba tiše podnosila svoju bolest, tada je komentar bio: Eno umr' pokoj joj njezinoj lipoj duši, a nikad ona nije rekla ni da je boli, ni ovo ni ono. Niko od nje nije čuo ni je ni be. Hajde ti baba sa mnom u sobu pa ću ja tebi nešto pokazati - reče unuka. Sad ću ti pokazati da ovaj kompjuter i flezmuk, što ti kažeš, nisu ž'đavlije strane. Bezbeli da jesu pasja smrti, ne da se baba, ali ipak dođe u sobu. Sidi pa ću te naučit pisat na komjutoru - predloži unuka. Ma biži nalet te nebilo, di ću ti ja to radit, samo ću ti nešto razbotalit. Baba ipak sjede i oproba tipkovnicu. Znala je polako čitati, što je naučila čuvajući „ajvan“ kad je bila curica iz molitvenika sv.Ante, što je bio napisan velikim slovima. Hajde baba napiši nešto – uporna je unuka. Ne šprdaj se s babom, plesnut ću te po prknu - našali se baba i dodirnu par slova na tastaturi. Ma kad prija prileti slovo na ovaj televizor nalet ga nebilo, ja samo dirnu a ono odma prileti, đadre bog te nubiće. Ipak je bila zadovoljna svojim prvim kontaktom s modernom tehnologijom. Čekaj samo da napišem ime i bezime - reče. Tako je i bilo. Dobro baba - reče unuka - ja sad moram ići u grad. Šta'š u gradu moj sinko - viknu baba - pa danas si bila, zar ti nije dosta? E mlado ludo dušnje mi, a evo i mažđi kiša moj sinko pokisnut ćeš. Beli imaš momka, ajde, reci babi. Vidim onu dicu isprid škole, pa kako ji nije stid i sram 'nako odat među svitom. Pantaletine razdrte a ono oda. Ma ima li ikoga kod kuće da mu stavi zakrpu ili barem ono prifati na dva tri mista da ne visi - jadna ja - rastuži se baba. Moja baba to se sad tako nosi i to je kupljeno razdrto – pojasni unuka. Đadre Bog te n'ubiće koja budala 'oće kupit razdrte pantaletine - začudi se baba. Znači ono što su mu kolina gola, nije da nema, nego se samo pravi đoja. E brte kad sam to vidila ja bila i prošla. Unuka se spremila za izlazak ali njezina mama nije bila oduševljena s tom idejom i otpoče svoju priču. Mogla bi malo bit i kod kuće i nešto privridit a ne samo odat po tim kafićim i šizit u tom disku đavlijem. Ali mama čeka me društvo, moram ići - brani se cura oblačeći se - ako imaš love, daj mi, žuri mi se. Ma kud si kidisala baško june i vidi kako si se obukla mogla si tu suknju još skratit i popet' se na još veće pete. Eto te 'rđava si baško kulenika. Sigurno te čeka jopet onaj što ima kosmulje koda ga je krava zalizala i pripaše onaj šlajbek oko oni' razdrti' pantaletina i zavraća se - ko đoja ima para - ima, da ne bi - u dahu izgovori nevista svojoj kćeri. Nevista bona šta si kovtisala na dite. Dedera da ti baba nešto šušne u džepu. I zavuče ruku u jelek u kojem je uvijek bilo nekakve novčane pričuve. Pazi se moj sinko i nemoj se naj'st one đavlije droge ko onaj mali Mate Ikanova. Nažderala se džudija te droge, trbu ga zabolio i skoro umr', triput mu sviću palili - zabrinuto upozori unuku. E što ću ti odrizat nekad te namazane nočine što si ji zalipila - nastavi mama - i što si se tako namazala, ko strašilo Bože me lipi sačuvaj, vidi očiju i obrvetina ko'da su galebom namazane. Šta je tebi dite moje, pa nije oko doratovo prkno! Ajde pusti dite nek iđe - uporna je baba - i odvucite je brte u grad, ta neće jadno dite ić' pišice. Ma još da je vozam?! Nosi mi se s očiju - reče nevista kćeri i nastavi. Baba znaš zamirat tujim curama kad se tako obuku i namažu a njoj ne zamiraš. Šuti, ona je baška – završi baba raspravu. Odvuću ja tebe 'ćeri, javi se konačno ćaća, ali ovo je sveca mi zadnji put. Unuka na odlasku poljubi babu od koje je dobila najveću podršku i razumijevanje te mahnu roditeljima. Pa tko kaže da je velika razlika u godinama prepreka za razumijevanje? Bezbeli da nije.Ivica Barišić
