Nije to bilo tako davno kada je vrlo malo ljudi odlazilo na more pa što bi rekli „sve ih se znalo u glavu“. O njihovu„odmoru“ na moru prepričavali su se razne zgode i nezgode što radi nerazumijevanja potrebe za morem, što radi malo zavisti.
Prepričavajući zgode oko odlazaka na more mlađi dio obitelji, dvoje-troje, odluči malo „skoknuti“ na kupanje preko vikenda. Materi to nimalo nije bilo drago i je počelo odvraćanje od puta. Pa moja dico kud ćete smirit ondale donle na to more i okoju vam je? Vodurina ko vodurina, evo ti jezero ovde prid nosom, kud ćeš doli - reče mater. Sramota radi svita, vako lip dan triba nešto radit' a vi iđete na more - nastavi mater.
Ustrajali smo u svojoj nakani, ujutro rano sjeli na „mostarku“ i pravac more. Većina susjeda uopće nije saznala gdje smo bili taj vikend. Mater je šutila ili izmišljala odgovore na pitanja gdje smo da se ne bi osramotila ako kaže da smo na moru, pogotovo je to bila sramota za ženskadiju.
Nakon povratka s mora slijedila je analiza izleta s posebnim osvrtom na moguće glasine i njihove posljedice u selu ukoliko se čuje da smo bili na moru.
Kad ste bili na tom moru u nedilju ujutro kad sam se tila plaknut tražim onaj zeleni otučeni lavor i nigdi ga - započe baba. Na moju istinu sitila sam se pokojne Papkuše pokoj joj njezinoj lipoj duši, kad joj je unuče otišlo na more a ona priupita - di je onaj lavor da ga nije onaj mali odnio na more.
Za koji dan se ipak pročulo čak i u susjednom selu da smo bili na moru. Stari did Grgo iz Krajnara sa svojom babom navrati zvati u košce i taman što su sjeli baba Grginica upita: Jeste li vidili našu dicu na moru?
Nismo baba, veliko je more 'ko će koga doli srist? - pokušavam objasniti.
A ja sam mislila da je to sve na jednom mistu.- reče baba.
Baba bog te nubiće kako će ti more bit na jednom mistu, to ti je veliko ženska glavo barem kolik' ovdale do iza Ćališa. - pojasni did Grgo.
Tako ti je moja nevista Čuljkuša nebudavše lina lani otišla na more – uključi se mater pokušavajući reći da ima još onih koji idu na more. Odveo je sin s nevistom i dicom. Ja sam je brte pitala, pa moja nevista jeli te bilo imalo stid, ti tolika krupna. Ona kaže - Nije duše mi ni zere. A, jadna jesi li se svlačila? - a ona kaže – Bezbeli da jesam.
Sve se to okrenulo naopako Bože sačuvaj - počne svoju priču susjeda Luce. Čula sam da je Ivuša Ikanova išla bratovom ditetu na krizmu. On žive negdi na moru, pa je odveli, ko' biva, na kupanje.. Nije se tila skinut, samo se malo zagalačila i unišla u more do kolina. Malo je posentala i pala u vodu. Ona vodurina joj unišla i u usta i u nos, pa je proždrla te slane vodurine. Ispustila dušu kašljuć a kašnje se nije dala ni blizu te vodurine. - završi svoje izlaganje susjeda Luce vjerojatno misleći – „e neka tako joj i triba kad je belaj nosa svagdi.“
Prisilo joj ono ušta je se uprtila - podrža baba susjedu Lucu. More se isan utušit nedaj Bože.
Trebalo je proći puno godina da se stariji ljudi naviknu na odlazak mlađih na more. Naravno nije im padalo na pamet da bi i oni nekada mogli tamo otići.
Kako bismo demistificirali taj fenomen i starima približili još neotkriveno područje, počeli smo s kampanjom za odlazak na more što bi rekli „svi kućile“. Pregovori su bili dugi i teški i nitko nije ni milimetra odstupao od svojih stavova bez obzira na argumente protivničke strane. Tek nakon obećanja da ćemo na povratku s mora otići u Međugorje pristali su did i baba, mater se nije dala nagovoriti a ćaća je morao čuvat' 'ajvan.
Dogovor je bio da će posjet moru trajati samo jedan vikend. Nakon kraćeg razmišljanja baba reče: E jesmo brte mimo svita. Skoro sva omladina i mlaji ljudi iz cile Rame za vikend dolazi kući s mora, iz Dubrovnika i okolice a mi okeri na more.
Jednog jutra turisti su bili spremni. Ubacili smo stvari u auto i pravac Split. Odredište smo odredili didovim ultimatumom koji je rekao: Ako već iđem, iđem u misto za koje sam prija čuo.
Baba je sjela na mjesto suvozača da joj se kako kaže, manje manta iako je „popila prašak“ protiv mučnine. Did je za svaki slučaj u džepu ponio svoju ploskicu rakije. Baba je to odmah primijetila uz primjedbu: 'Ebala te tvoja rakijetina dobrotili nemereš brež nje, prisila ti ona akobogda Bože me ne pokaraj.
Kad si tako pametna reci mi onda a ščim ću doli ujitro strunit rosu i mućnut usta? – iznese did neoborivi argument.
Već nakon jednog sata vožnje did reče: Dedera zaustavi da negdi nešto proždremo usta su mi se osušila, nemerem pljunut.
A jesi brate i kovtiso k'o da si đuture pogodio - iznese baba svoju primjedbu na vožnju. Negdje na pola puta uđosmo u jednu gostionicu na osvježenje. Naručujemo piće i konobar upita babu što želi popiti, a baba pogleda dida čekajući njegov odgovor.Donesi der joj neki sok, momak - samouvjereno reče did.
Dok smo pili svaki svoje piće baba popi malo soka, namršti se i reče konobaru - Moglo ti je ovo brate još vode podnit.
Baba šuti, vrag te odnio, i pij, podiže glas did, - nije ti to razmućeni sok jadna. Eto vidiš, pa je onda vodaj po svitu.- razočarano će did.
Od samog polaska na more bilo je vidljivo da babu nešto jako muči. Iz minute u minutu nervoza je rasla. Odjednom glasno upita: A moja dico, di ćemo mi doli na konak?
Nemoj se ti brinuti - pokušao sam je smiriti - pronaći ćemo nekakav apartman. A kod koga ćemo prispavat?- bila je uporna. Ko će ti dat da svi kod njega spavamo a da nam nije ni rod ni pomoz Bog?
Neće biti problema baba - smirivao sam tenzije - lipo platiš i prispavaš koliko 'oćeš dana.
Pa neš mu valjda plaćat što prispavaš nalet ga nebilo, ta neš mu sa sobom odnit sobu. Kako bi ti dalo da prispavaš da ti je za muku?- zabrinu se baba.
Kad je god kome zatribo konak, kod nas je uvik bilo mista a evo sad tribaš nekog molit za konak pa mu još i platit - razočarano završi.
Unatoč silnim nastojanjima da nagovorimo dida i babu da se bar malo okupaju u moru - nismo uspjeli. Cijeli dan su šetali ili sjedili pored plaže i čudili se „svitini“ koja se pere u „pesinavoj vodurini“ i prži na suncu.
Vidi ovi' ženturina, 'ebene neprilike što su se razgalatale, ni stida ni srama - reče did poluglasno. Nije ih stid svita. Vidi samo kako se mažu tim kremetinama, sve smrdi, nemereš blizu, dabet ženskadija.
E baš miruši - hrabro reče baba - smrdiš ti. Ma miruši ti govno, di će ti ovo mirušit - zagalami did.
Zašto gledaš ako su ti take pogrde i smrde ti, beli si neku zabegeniso pa se sad samo praviš - završi baba s priličnom dozom ljubomore.
Ponovo smo pokušali nagovorit barem dida da se malo osunča i uđe u more barem do „kolina“, ali nismo uspjeli. Ne bi ti se skino ni za ovna četvrtaka - osiče se did - kad skinem onaj pojas iz Njemačke i suknene čorape živ se smrze.
A nebi ti se vire mi opro u toj vodurini da tribam k misi, kad vidim ko se sve kisali u njoj - okrenu se namještajući svoju staru kapu sa „škrljakom“. Nit' sam bio u vršaju nit' đubre izvlačio.
U moje vrime - nastavi did - umivalo se samo nediljom prija mise, ako si se malo plakno rajetnim danom i neko te vidi, odma te pita - di ćeš to, ko biva, da nećeš, nedaj Bože, dokturu. E da se bar jednom misečno okupaš osevapio bi se. – nadoda baba.
Baba bogare ti ne laprdaj ! – završi did prepirku.
Moja nevista što se pržiš na suncu po cili Bogov dan – jadna ja, zamantat će ti se.
Eto ti je koža baško borova kora, koda imaš kozomak na moju dušu - upozorava baba. Nebi tako mogla da je nosit naviljke ili kuput sijeno, bilo bi ti vruće – reče tiho za sebe.
'Ma baba, samo namažem ovom kremom i to će proći - pravda se nevista.
Trošit ćeš ti dugo tu mazu, tribaće ti dušnje mi do Male Gospojine, ali eto jopet kako god ti oćeš. - odmahnu rukom baba.
Evo ti i ovog diteta sve oči pocrvenile i otekle od te vodurine i soli. Namaži mu s nečim kapke, živa bila.
Vego, ajmo mi kući za manjega ruga moj dide, nebiti ovde u tujoj kući prispavala nipošto - veli baba. Krajem dana spakirasmo stvari i čim je malo sunce „prišlo“ krenusmo nazad kući. Odlazak u Međugorje smo odgodili za sljedeći vikend, akobogda.
E 'eblo vas more, rađe bi kosio cili dan nego sidio ovde uz ovu vodurinu na ovom zvizdanu. Nismo ni tribali ovde salazit od kuće.
Kruva mi je baba dobro govorila kad nije tila ić'. Nek me pljune ko me više vidi na moru. Iđem ja sutra u planinu. Brate legneš ispod bukve, malo otkineš i šta ti više triba. Proždreš malo ladne vode iz vrila, plakneš se na koritu i Bog te veselio. Umjesto onog pesinavog pijeska i kamena na moru, u planini legneš na miloduf i brčak, a sve miruši – reče did u jednom dahu. Ja nebegenišem to more i kvit, lipša mi je planina, a ako neko 'oće eto mu tamo, nek' iđe.
Slušali smo didov uvjerljivi monolog sve više uvjereni u ispravnost njegovih razmišljanja. Nismo pokušavali osporiti nijednu njegovu tezu, možda zato što u tom trenutku nismo imali nijedan uvjerljivi protuargument.
Već drugi dan smo svi bili u planini uživajući u svim njezinim mirisima i čistoći zraka. Sjedili smo pored planinskog izvora a dokle god je pogled sezao nije se moglo vidjeti ni ljude ni otkos niti plast sijena ili naviljak.
Čini mi se da je ipak većina ljudi na godišnjem odmoru. I to na moru.
Tekst: Ivica Barišić
