Di si moj sinko prispio kad ne daj Bože struniš željdac, nastavi svoju priču did Štrkonja. Kad te žđupi u trbuvu, savije te baško teljug , jadna ti majka, a ništa ne pomaže. Sidim ja tako isprid kuće na cipalu i motam cigaru kad eto ti Luce Šimunove, leti k'o bez duše uz dolac. Šta ti je bilo, kad ona 'nako uspuvana jedva ispriča kako joj se nevista strunila pa nemere maknut sa sećije. Zdrpilo je u željdacu i ne pušća pa došla po babu Prskalušu. Ja sam mislio da dolazi radi svekrve, jer znam da je zimus nešto bila bolesna i svi su mislili da neće izać iz zime, usukala se ko gužva na jarmu. Dvaput joj sviću palili. Upita ja Lucu kako joj je baba a ona kaže - a štaće jadnica ono njezino šta'š,- i proleti isprid mene.
Baba Prskaluša taman zamače ispod magaze i odnese kantu spirina krmadiji. Baba nije imala običaj ići u kućne posjete ali je sada morala, šta će. Na brzinu sapra ruke, prominu tuzgavu kecelju i uputi se sa Lucom njezinoj jetrvi. Ajde baba sad pričaj porašta si išla, reče did. Doje ja tamo, nastavi baba Prskaluša, i odmah vidim brate kuma se Anđe strunila k'o strunila. Reko, Luce dedera mi jednu koricu kruva, dvi tri šibice i onaj veliki fildžan. Ispravišmo kumu Anđu na sećiji, zagrnem joj onu košuljetinu, metnem koricu kruva na trbu' a na nju dvi tri šibice i zapalim ji.
Kad se zapalilo pokrijem velikim fildžanom. Tako ostalo jedno vrime dok fildžan nije pripeo za trbu' baško upijač na koži. Pitam je li uminulo a kuma Anđe kaže – je malo ali nije skroz. Ma reko š'čime si trbu tako obotalila jadna ne bila. Dedera mi livu ruku da ti namistim željdac. Stavim njezinu ruku u krilo i pritišćem između palca i kažiprsta u ono meko pošav dlanu. Anđe br'te jauče ko jauče ali što ću joj ja, željdac se mora napravit. Za po' sata je ona bila k'o nova. Ispravila se i ništa je ne boli pa vi sad virovali ili ne virovali meni sveedno na moju dušu, završi baba Prskaluša.
Posebno osjetljiv problem je bila upala očiju, To se svak nije usudio dirati jer kako bi rekli „nije oko doratovo prkno“. Baba Erceguša je specijalizirala za očne bolesti i bila je nadaleko poznata. Čim ja vidim da se kapak zacrvenio a i ono bilo u očima sve pocrvenilo, znam šta triba radit – reče baba. A šta triba radit nego ići doktoru i uzet neke kapi ili mazu, upita babu unuka. Ma govno i tebi i dokturu, naljuti se baba, šta oni znaju, nego triba čupat badlje. A šta su badlje, upita unuka. To ti je ono što reste između veliki trepavica, k'o je trepavica, k'o nije trepavica, nako malešna, pojasni baba. Baba Erceguša baš i nije volila doktore pa je često govorila da izmišljaju bolesti samo da uzimaju pare od svita. Baba je uvijek imala isti komentar kad bi koje dijete prdnulo - uvijek bi rekla – neka, neka – dinar manje dokturu, jer je mislila da su dica zdrava kad prde.
Tako čim se oko i kapak zacrvene glavu na krilo i vadi badlje. Počupaj sve badlje i za desetak dana nema više ni otekline ni crvenila, zaključi baba. Ostalo je nejasno bi li se crvenilo povuklo za desetak dana i da nisu čupane badlje i kakve veze ima čupanje badlji (malih trepavica) sa upalom oka, ali eto, nitko se nije usudio postavljati dodatna pitanja.
Kod lakšeg slučaja upale oka ili sitne ozljede išlo se kod nečije neviste koja doji dite da „zamuze oko“. Kad bi nekog ošinula kukrika ili goveče repom po oku, onda bi se išlo nevisti koja je rodila muško da zamuze. Najviše bi išla dičurlija i žene da im zamuze oko, a stariji muški malo ri'đe jer je neviste bilo stid da im neko muško ne bi vidilo sisu, pojasni did Štrkonja uz zagonetni osmijeh. Ma jašta bolan, bezbeli da je bilo je i taki peksina koji su se znali protrljat po oku da im se zacrveni pa onda odu nekoj nevisti da im ko biva zamuze oko. Zato su neviste bile posebno oprezne i ritko se koja privarila i zamuzla nekom seoskom momku.
Je li nevistina varenika oku pomogla ili nije na znam brte, samo znam da se vavik zamuzivalo i da je kašnje bilo dobro, završi did.
Ivica Barišić
