Kao posljedica „tehnološkog napretka“ u vidu interneta, društvenih mreža i drugih tehnoloških alata, komunikacija između ljudi, pogotovo mlađih generacija, potpuno se promijenila. Ljudi sve više komuniciraju jedni s drugima pomoću interneta i pametnih telefona a sve je manje direktne verbalne komunikacije. U nedostatku direktne verbalne komunikacije između mladih ljudi, sve se teže ostvaruje jača povezanost s ljudima iz vlastite okolice pa i mogućnost ostvarivanja veza između mladih ljudi.
Sve je, nažalost, više usamljenih mladih ljudi koji ne stvaraju ozbiljne veze i postaju samci. Često se događa kako je mnogima potrebna veća količina alkohola da bi se ušlo u neku intenzivniju komunikaciju što, nažalost, ponekad završava fizičkim nasiljem.
Komunikacija je, čini mi se, bila nekada bolja i razumljivija između ljudi i životinja nego sada između ljudi pa su životinje nekada više razumjele ljude nego danas ljudi jedni druge.
Treba se samo podsjetiti kako se nekada komuniciralo s domaćim životinjama od kojih je svaka imala svoje ime.
Ovce su bile; Bike, Čule, Roge ili Šare. I ako pošćetna Bike krene prema nečijem kupusu samo vikneš „maa Bike“ i ona se vrati jer zna da radi nešto što ne bi smjela. Kada ovce dozivaš sa „prsososo prsososo“ onda one znaju da će dobiti nešto dodatno hrane ili soli. Ako im se kaže „ljuč, ljuč ljuč“ onda je to naredba za razdvajanje od susjedovih i svaka ide u svoj tor, ili ako se ovci kaže „prlja“, onda ona zna da se mora brzo maknuti ispred gazde.
Krave su bile; Milova, Svilova, Rumenka, Brizulja, Grozdova, a volovi Sivonja, Zekonja, Milonja, Rudonja, Peronja ili Brizonja. Ako si govečetu rekao „aj voč aj voč aj voč“, onda su odmah krenuli na korito i znali su da idu na vodu. Ako volu kažeš „stuu“, on će se povući natrag. Ako mu kažeš „ajde“ onda će krenuti naprijed. Kada Svilova krene u „šćetu“ samo vikneš „maa Svile ma Svile“ i ona se vrati. Kada goveda ulaze u štalu samo treba govoriti „aj namisto, aj namisto“ i svako u miru ode na svoje mjesto za jaslama.
Kada dozivaš goveda sa „maaa seš, maaa seš“ odmah ti prilaze jer razumiju da će biti neka podjela hrane. Izgleda lakše nego s ljudima.
Zanimljiv primjer je kada krava povede i treba je odvesti pod bika i „održat“. Ako bik brzo ne skoči na kravu, ako mu se možda „partnerica“ ne sviđa ili nije taj dan raspoložen pa predugo čeka, onda mu se govori govori „jac jac jac“ i bik ubrzo krene u akciju. Teško je objasniti zašto bika baš te riječi tjeraju prema kravi, ali on je razumio poruku.
Teško je objasniti kako bi došlo do toga da se goveda „zaobadaju“, čak i onda kada nema previše obada i mušica koje ih napadaju. Bilo bi dovoljno da se nekoliko puta zaredom izgovara „obad, obad, obad, obad“ i odjednom samo vidiš kako ta goveda dižu repove, zaobadaju se i počinju trčati prema ošanjku ili šumi. Znači, oni bi te riječi razumjeli kao upozorenje na opasnost ili…
Konji su bili: Vranac, Soko, Zekan a kada konju kažeš „curik“ on se povlači natrag, a „hija“, on zna da treba krenuti. “Bista” bi značilo da malo jače potegne ili potrči. Ako mu kažeš „eha eha“, on se zaustavlja.
Kokoše su isto sve imale svoja imena: Žutka, Bilka ili Kapurica. Ako se malo jačim glasom govorilo „pipipipipipi“ ili „ćućućuću“, kokoše bi odmah trčale jer su znale da im se baca kukuruz, zob ili stari kruv. Kada gazdarica zaviče „ujuj ujuj ujuj“ to znači da je kokoše napala lisica ili orao pa je to svima znak da bježe prema kokošinjcu, ali se vjerovalo da je taj uzvik plašio i orla i lisicu.
Isto tako bi i paščad i mačke razumjeli šta znači i „mrš“ i „pis“, „šic“ i „lezi“ kao i „drž ga“.
Nekada je većina ljudi živjela od goveda, ovaca ili koza te zemlje koja i nije bila posebno plodna. Radilo se „od mraka do mraka“ ali komunikacija i suradnja s ljudima iz svoje okolice je bila puno bolja nego danas. Jedni drugima su više pomagali, a svi su voljeli svoje životinje i svoju zemlju koji su ih hranili.
Zanimljivost ovih naših krajeva je to da se većinu životinja, stvari, ili pojava nazivalo u uvećanicama, što nekome zvuči grubo, ali to nije sigurno radi odbojnosti nego možda radi težine života i rada. Često bi se uvećanice koristile i da bi se nekome “tepalo“, ali na naš način.
Tako bi se životinje nazivale: volutine, kravetine, ovčurine, kokošurine, pivčina, krmadina, kljusine, kobiletine, govedurina, paščadina, kozurine, mačketine, krmačetine, mušičetine, tičurine, žabetine, ribetine.
Kad se radi o težim poslovima na njivama i livadama, upotrebljavali bi se izrazi kao: travurina, kosurina, viletine, grabljetine, ćuskijetina, sikiretina, motičetina, kućetina, klaničetina, pojaturina, sobetina, slametina, lopaturina, krampina, dašćurina, bukvetina, rastina, šumetina, kamenčurina, bočetina, lončina, kanturina.
A nije se „šćedilo“ nikoga oko sebe pa je bila: nožurina, ručetina, glavurina, guzičetina, leđurina, kosmulje, nosina, trbušina, bradurina, brčine, lančina, torbetina, obrazine, prstina, nočina, sestretina, tetketina, babetina, didusina, ženturina, drčina, momčina, curetina, pratrina, svitina.
Za svakodnevne stvari i pojave isto su se upotrebljavale naše stare dobre uvećanice: kišurina, vodurina, pivetina, rakijetina, kavurina, snižina, šljivetine, jabučetine, kompirine, ripetina, lučina, tikvetina, kupusina, grašina, puretina (pura), ozlivačetina, čorbetina, mesina, krevetina, šporetina, mličina, knjižurina, papirina, peračetina, taračina, cipaletine, pantaletine, bundetina, kaputina, čorapčine, opančine.
Nema više ni goveda, ovaca, koza, konja, kokoša pa ni ove naše mladosti - kako kaže moj kumašin Jure - „što odprtlja kućile u Njemačku i Austriju, a ovo što je ovde ostalo sve se zatvorilo i nigdi neizviriva iz kuće, pa više nemaš ni goveda ni ljudi za popričat, a kamoli s nekim štogod proždrt“.
Ivica Barišić
Sve je, nažalost, više usamljenih mladih ljudi koji ne stvaraju ozbiljne veze i postaju samci. Često se događa kako je mnogima potrebna veća količina alkohola da bi se ušlo u neku intenzivniju komunikaciju što, nažalost, ponekad završava fizičkim nasiljem.
Komunikacija je, čini mi se, bila nekada bolja i razumljivija između ljudi i životinja nego sada između ljudi pa su životinje nekada više razumjele ljude nego danas ljudi jedni druge.
Treba se samo podsjetiti kako se nekada komuniciralo s domaćim životinjama od kojih je svaka imala svoje ime.
Ovce su bile; Bike, Čule, Roge ili Šare. I ako pošćetna Bike krene prema nečijem kupusu samo vikneš „maa Bike“ i ona se vrati jer zna da radi nešto što ne bi smjela. Kada ovce dozivaš sa „prsososo prsososo“ onda one znaju da će dobiti nešto dodatno hrane ili soli. Ako im se kaže „ljuč, ljuč ljuč“ onda je to naredba za razdvajanje od susjedovih i svaka ide u svoj tor, ili ako se ovci kaže „prlja“, onda ona zna da se mora brzo maknuti ispred gazde.
Krave su bile; Milova, Svilova, Rumenka, Brizulja, Grozdova, a volovi Sivonja, Zekonja, Milonja, Rudonja, Peronja ili Brizonja. Ako si govečetu rekao „aj voč aj voč aj voč“, onda su odmah krenuli na korito i znali su da idu na vodu. Ako volu kažeš „stuu“, on će se povući natrag. Ako mu kažeš „ajde“ onda će krenuti naprijed. Kada Svilova krene u „šćetu“ samo vikneš „maa Svile ma Svile“ i ona se vrati. Kada goveda ulaze u štalu samo treba govoriti „aj namisto, aj namisto“ i svako u miru ode na svoje mjesto za jaslama.
Kada dozivaš goveda sa „maaa seš, maaa seš“ odmah ti prilaze jer razumiju da će biti neka podjela hrane. Izgleda lakše nego s ljudima.
Zanimljiv primjer je kada krava povede i treba je odvesti pod bika i „održat“. Ako bik brzo ne skoči na kravu, ako mu se možda „partnerica“ ne sviđa ili nije taj dan raspoložen pa predugo čeka, onda mu se govori govori „jac jac jac“ i bik ubrzo krene u akciju. Teško je objasniti zašto bika baš te riječi tjeraju prema kravi, ali on je razumio poruku.
Teško je objasniti kako bi došlo do toga da se goveda „zaobadaju“, čak i onda kada nema previše obada i mušica koje ih napadaju. Bilo bi dovoljno da se nekoliko puta zaredom izgovara „obad, obad, obad, obad“ i odjednom samo vidiš kako ta goveda dižu repove, zaobadaju se i počinju trčati prema ošanjku ili šumi. Znači, oni bi te riječi razumjeli kao upozorenje na opasnost ili…
Konji su bili: Vranac, Soko, Zekan a kada konju kažeš „curik“ on se povlači natrag, a „hija“, on zna da treba krenuti. “Bista” bi značilo da malo jače potegne ili potrči. Ako mu kažeš „eha eha“, on se zaustavlja.
Kokoše su isto sve imale svoja imena: Žutka, Bilka ili Kapurica. Ako se malo jačim glasom govorilo „pipipipipipi“ ili „ćućućuću“, kokoše bi odmah trčale jer su znale da im se baca kukuruz, zob ili stari kruv. Kada gazdarica zaviče „ujuj ujuj ujuj“ to znači da je kokoše napala lisica ili orao pa je to svima znak da bježe prema kokošinjcu, ali se vjerovalo da je taj uzvik plašio i orla i lisicu.
Isto tako bi i paščad i mačke razumjeli šta znači i „mrš“ i „pis“, „šic“ i „lezi“ kao i „drž ga“.
Nekada je većina ljudi živjela od goveda, ovaca ili koza te zemlje koja i nije bila posebno plodna. Radilo se „od mraka do mraka“ ali komunikacija i suradnja s ljudima iz svoje okolice je bila puno bolja nego danas. Jedni drugima su više pomagali, a svi su voljeli svoje životinje i svoju zemlju koji su ih hranili.
Zanimljivost ovih naših krajeva je to da se većinu životinja, stvari, ili pojava nazivalo u uvećanicama, što nekome zvuči grubo, ali to nije sigurno radi odbojnosti nego možda radi težine života i rada. Često bi se uvećanice koristile i da bi se nekome “tepalo“, ali na naš način.
Tako bi se životinje nazivale: volutine, kravetine, ovčurine, kokošurine, pivčina, krmadina, kljusine, kobiletine, govedurina, paščadina, kozurine, mačketine, krmačetine, mušičetine, tičurine, žabetine, ribetine.
Kad se radi o težim poslovima na njivama i livadama, upotrebljavali bi se izrazi kao: travurina, kosurina, viletine, grabljetine, ćuskijetina, sikiretina, motičetina, kućetina, klaničetina, pojaturina, sobetina, slametina, lopaturina, krampina, dašćurina, bukvetina, rastina, šumetina, kamenčurina, bočetina, lončina, kanturina.
A nije se „šćedilo“ nikoga oko sebe pa je bila: nožurina, ručetina, glavurina, guzičetina, leđurina, kosmulje, nosina, trbušina, bradurina, brčine, lančina, torbetina, obrazine, prstina, nočina, sestretina, tetketina, babetina, didusina, ženturina, drčina, momčina, curetina, pratrina, svitina.
Za svakodnevne stvari i pojave isto su se upotrebljavale naše stare dobre uvećanice: kišurina, vodurina, pivetina, rakijetina, kavurina, snižina, šljivetine, jabučetine, kompirine, ripetina, lučina, tikvetina, kupusina, grašina, puretina (pura), ozlivačetina, čorbetina, mesina, krevetina, šporetina, mličina, knjižurina, papirina, peračetina, taračina, cipaletine, pantaletine, bundetina, kaputina, čorapčine, opančine.
Nema više ni goveda, ovaca, koza, konja, kokoša pa ni ove naše mladosti - kako kaže moj kumašin Jure - „što odprtlja kućile u Njemačku i Austriju, a ovo što je ovde ostalo sve se zatvorilo i nigdi neizviriva iz kuće, pa više nemaš ni goveda ni ljudi za popričat, a kamoli s nekim štogod proždrt“.
Ivica Barišić
