Ne tako davno ljudi su se rađali i umirali kod kuće i to je nekako bilo potpuno normalno. Danas je sve drugačije i sve se to događa u bolnicama. Čak je i zakonski zabranjeno rađanje djece kod kuće osim u posebnim slučajevima. Što bi rekle žene koje bi očekivale porod - Što ću pobogu ić' u bolnicu ta nisam bolesna ako sam zbabna, kod kuće se obabiš i Bog te veselio. Malo mi pomogne žena iz sela koja se ko biva razumi u rađanje, sveže pupak opere dite, daj mu sise i gotovo.
Svaka žena je imala svoju priču kod rođenja pojedinog djeteta. Kaže - Eto brte kopali kompire cili dan i u ićindiju me zabolilo i dok je čeljad smirila klanicu i pojatu mala Kate se već rodila. Druga priča kaže - Tamam napo' puta u planinu uoči Ilindana zaboli me i morala se vratit kući rodit , a čovik mi otišo za ajvanom u planinu i gori kosio, čuvo ajvan i tek posle desetak dana sašo da vidi dite. Bilo je i slučajeva koji se pamte po tome što su žene rodile dijete na njivi ili nu planini kad bi se „liti radilo“. Tako bi rekli - Jozo se rodio kad su se brale slive, a Iko Dobroškin razgrćo đubre i obadio dolac.
Danas je sve to prilično „dehumanizirano“ pa se i rađanje, bolovanje i umiranje događa u bolnici, daleko od obitelji. Kad se rodi dijete samo nazoveš u bolnicu i kaže ti jeli muško ili žensko, koliko je teško i dugo i gotovo.
A kada isana zaboli, žali se baba Luce, otira ga u bolnicu i skoro ništa neznaš šta se događa sa njim. Samo ti jave da mora na „paraciju“ i proje još neko vrime i gotovo, ode čovik na onaj svit da se nije pošteno ni pozdravio sa svojima. Poslije samo žene pričaju - Eto jesam ti rekla da netriba ić' u bolnicu, koda oni tamo bona nešto znaju. Samo ga otvorilo i zatvorilo - bio je najčešći komentar.
Nekada su ljude pamtili i po tome kako su umrli kod kuće i kako su podnosili bolest. Istina, nekad se umiralo, što bi rekli, po redu. Stariji ljudi su išli jedni za drugima, ali u današnje vrijeme sve se pomiješalo pa više nema nikakvog reda, kako „uvati uvati“.
Neke starije žene dok bi ležale u kući bolesne, ili radi bolova ili privlačenja pažnje na sebe, povremeno su „ječale“, pa bi se njihovo duboko i dugo „ooooooooooo“ ili uuuuuuuuuuuu“ čulo do „naput isprid kuće“.
Kada bi ta baba umrla onda bi žene komentirale - Jadnica kako je ječala i kako je bolilo, tribalo je to izdržat, nedaj Bože nikome, neka je se i ona kotarisala ove beterme. A kada bi bolesna starija žena trpila bolove i umrla i nikad nebi „zaječala“ onda bi iste žene potiho komentirale“ - Pokojoj njezinoj lipoj duši, je se namučila. Nikad ona ni nakoga nije glas podigla i nikome nikad dok je bolovala nije rekla ni „je ni be“.
Stariji bolesni ljudi se nisu tako lako dali od bolesti „zavalit u krevet“, ali šta ćeš, bolest ne pita. Doje vrime i nemere se dalje – objašnjava baba Grbavčuša. Leži kod kuće, ponekad mu zovnu doktura i pratra a baba i nevista ga beslejišu. Teže bolesnike koji nemogu pričati sa ukućanima žene koje su „oblazile“ bolesnika često su znale proglašavati mrtvim ili bi neka od njih poluglasno rekla - Nema ništa od njega, a štaćeš, beli se napatio siroma, pokoj mu duši. Čak bi se i „svića“ palila pored kreveta za pokoj duše. Nije se puno opterećivalo sa mogućnošću da to sve „pokojnik“ možda čuje jer je još živ. Tako je postojala jedna uzrečica za onoga koji je više puta bio u kritičnom stanju pa ipak preživio - Triput su njemu sviću palili prija neg“ je umro. Jeli on zabilio očima odma' mu pali sviću.
Jednom prilikom kad su već dida Matana svi „otpisali“ i već je bio „zabilio očima“, okupili se oko njegova kreveta pored kojeg je gorila „svića“, did se u jednom trenutku okrenu prema babi i tiho upita - Baba di mi je šlajbek? Baba pokaza šlajbek ispod jastuka i did se smiri. A već je nekoliko puta čuo kako u sobi govore „pokoj mu njegovoj lipoj duši“.
Bolesnika je rodbina često „oblazila“ pa je u kući uvik bilo ljudi. Ako je bio teži bolesnik koji teško razgovara žene bi došle do kreveta „sagele“se prema bolesniku pa upitale povišenim glasom - Dide znaš li ko ti je došo? Znaš li ti mene? Ma ja sam bolan Jurinica kako me ne pripoznaješ? Znaš li ovo dite što je samnom, to ti je kumče? Did nije više imao ni volje ni snage za komunikaciju i samo bi malo „žmirno“ okom i šutio. Meščini da me nije pripozno siroma, grdna moja iljuta rano, ma ništa brte od njega, gotov je, rekla bi tihim glasom koji je bolesnik ipak mogao čuti.
Ljudi su umirali u svojim obiteljima pa im je vjerojatno bilo lakše nego u bolnici. Obitelj je također imala priliku oprostiti se s pokojnikom. Danas je izgleda sve manje takvih rastanaka. Čim se stariji isan malo razboli strpa ga u bolnicu – razočarano će susjeda Jozipovica - natakne mu na usta i nos nekakve šlaufe da, ko biva, lakše diše i za nekoliko dana samo jave da je umro od nekakvog đavlijeg virusa i da ga niko nesmi ni viditi. Na brzinu ga zakopaju i gotovo, Nisu mu ni sviću zapalili pokraj kreveta.
Ivica Barišić
Svaka žena je imala svoju priču kod rođenja pojedinog djeteta. Kaže - Eto brte kopali kompire cili dan i u ićindiju me zabolilo i dok je čeljad smirila klanicu i pojatu mala Kate se već rodila. Druga priča kaže - Tamam napo' puta u planinu uoči Ilindana zaboli me i morala se vratit kući rodit , a čovik mi otišo za ajvanom u planinu i gori kosio, čuvo ajvan i tek posle desetak dana sašo da vidi dite. Bilo je i slučajeva koji se pamte po tome što su žene rodile dijete na njivi ili nu planini kad bi se „liti radilo“. Tako bi rekli - Jozo se rodio kad su se brale slive, a Iko Dobroškin razgrćo đubre i obadio dolac.
Danas je sve to prilično „dehumanizirano“ pa se i rađanje, bolovanje i umiranje događa u bolnici, daleko od obitelji. Kad se rodi dijete samo nazoveš u bolnicu i kaže ti jeli muško ili žensko, koliko je teško i dugo i gotovo.
A kada isana zaboli, žali se baba Luce, otira ga u bolnicu i skoro ništa neznaš šta se događa sa njim. Samo ti jave da mora na „paraciju“ i proje još neko vrime i gotovo, ode čovik na onaj svit da se nije pošteno ni pozdravio sa svojima. Poslije samo žene pričaju - Eto jesam ti rekla da netriba ić' u bolnicu, koda oni tamo bona nešto znaju. Samo ga otvorilo i zatvorilo - bio je najčešći komentar.
Nekada su ljude pamtili i po tome kako su umrli kod kuće i kako su podnosili bolest. Istina, nekad se umiralo, što bi rekli, po redu. Stariji ljudi su išli jedni za drugima, ali u današnje vrijeme sve se pomiješalo pa više nema nikakvog reda, kako „uvati uvati“.
Neke starije žene dok bi ležale u kući bolesne, ili radi bolova ili privlačenja pažnje na sebe, povremeno su „ječale“, pa bi se njihovo duboko i dugo „ooooooooooo“ ili uuuuuuuuuuuu“ čulo do „naput isprid kuće“.
Kada bi ta baba umrla onda bi žene komentirale - Jadnica kako je ječala i kako je bolilo, tribalo je to izdržat, nedaj Bože nikome, neka je se i ona kotarisala ove beterme. A kada bi bolesna starija žena trpila bolove i umrla i nikad nebi „zaječala“ onda bi iste žene potiho komentirale“ - Pokojoj njezinoj lipoj duši, je se namučila. Nikad ona ni nakoga nije glas podigla i nikome nikad dok je bolovala nije rekla ni „je ni be“.
Stariji bolesni ljudi se nisu tako lako dali od bolesti „zavalit u krevet“, ali šta ćeš, bolest ne pita. Doje vrime i nemere se dalje – objašnjava baba Grbavčuša. Leži kod kuće, ponekad mu zovnu doktura i pratra a baba i nevista ga beslejišu. Teže bolesnike koji nemogu pričati sa ukućanima žene koje su „oblazile“ bolesnika često su znale proglašavati mrtvim ili bi neka od njih poluglasno rekla - Nema ništa od njega, a štaćeš, beli se napatio siroma, pokoj mu duši. Čak bi se i „svića“ palila pored kreveta za pokoj duše. Nije se puno opterećivalo sa mogućnošću da to sve „pokojnik“ možda čuje jer je još živ. Tako je postojala jedna uzrečica za onoga koji je više puta bio u kritičnom stanju pa ipak preživio - Triput su njemu sviću palili prija neg“ je umro. Jeli on zabilio očima odma' mu pali sviću.
Jednom prilikom kad su već dida Matana svi „otpisali“ i već je bio „zabilio očima“, okupili se oko njegova kreveta pored kojeg je gorila „svića“, did se u jednom trenutku okrenu prema babi i tiho upita - Baba di mi je šlajbek? Baba pokaza šlajbek ispod jastuka i did se smiri. A već je nekoliko puta čuo kako u sobi govore „pokoj mu njegovoj lipoj duši“.
Bolesnika je rodbina često „oblazila“ pa je u kući uvik bilo ljudi. Ako je bio teži bolesnik koji teško razgovara žene bi došle do kreveta „sagele“se prema bolesniku pa upitale povišenim glasom - Dide znaš li ko ti je došo? Znaš li ti mene? Ma ja sam bolan Jurinica kako me ne pripoznaješ? Znaš li ovo dite što je samnom, to ti je kumče? Did nije više imao ni volje ni snage za komunikaciju i samo bi malo „žmirno“ okom i šutio. Meščini da me nije pripozno siroma, grdna moja iljuta rano, ma ništa brte od njega, gotov je, rekla bi tihim glasom koji je bolesnik ipak mogao čuti.
Ljudi su umirali u svojim obiteljima pa im je vjerojatno bilo lakše nego u bolnici. Obitelj je također imala priliku oprostiti se s pokojnikom. Danas je izgleda sve manje takvih rastanaka. Čim se stariji isan malo razboli strpa ga u bolnicu – razočarano će susjeda Jozipovica - natakne mu na usta i nos nekakve šlaufe da, ko biva, lakše diše i za nekoliko dana samo jave da je umro od nekakvog đavlijeg virusa i da ga niko nesmi ni viditi. Na brzinu ga zakopaju i gotovo, Nisu mu ni sviću zapalili pokraj kreveta.
Ivica Barišić
