Bože sačuvaj ove današnje dice, počne s monologom baba Dobroška. Sve upušćano i više ta drčina ne poštuju ni svoje mater i ćaću a dabet dida i babu. Sve mora bit po njiovom, tako ili nikako. Na moju jedinu dušu njizi se sve pita i sve je nako kako oni oće. Ma znaš šta, nastavi sa svojim jadima baba Dobroška, odkad se ljudi skinuli slike svetaca sa duvara u kućama a obisili slike dice sve je vrag odnijo. Naopako brte i gotovo. Nekad su se dica bojala roditelja i starije čeljadi a vidi danas našto izaje, sad se mi bojimo njizi. Jeli nije po njegovom odma se izvrati baško džudija Bože me ne pokaraj.
Baba Dobroška žali za vrimenom kad je bilo normalno vranjgat dicu di god ko stigne i kad se izreka „dobra šćapina za degenek je iz raja izašla“ često spominjala. Kako su uvik imali šćapove u rukama tako su uvik i bili spremni okerepit po dici. Pleska po prknu je bila ko nagrada prema drinovoj šćapini. Bio ili nebio kriv nikad nijedno dite, pogotovo muško, nije bilo sigurno kad će neko od odrasli krenuti na njega i kad će proradit šćapina. Takvo stanje je nama bilo potpuno normalno pa im ništa nismo zamirali. Uvik se moralo biti na oprezu jer smo znali da smo u svojim nestašlucima napravili nešto što nije bilo po volji odraslima. Ili si se zadržo dugo na nogometu, ili si slomio granu na jabuci penjući se da „sadreš jarca“, ili razdro pantale, ili nisi dobro čuvo goveda pa su otišla u šćetu, ili nisi dobro vodo volove kod oranja, ili si se s nekim potuko, ili pao i razbio glavu, ili s ligurama ili skijama uklizo put do klanice, ili napravio bilo kakav belaj.
Ako ti neko kamenom „razbije“ glavu, nesmiš kući dok ne pristane krvarenje i ne opereš glavu, inače ako ti kod kuće to vide još moreš dobit po prknu. Zato kad vidiš da je gusto triba se izvlačit iz okruženja što brže i najkraćim putom za evakuaciju. Kad se to dobro izvježba sve je lakše, dok oni dobave šćapove ti si već na vrh orasa i niko te nemore dobavit. Neko vrime ostaneš gori dok prvi val ljutnje proje i onda salazi i slušaj kritiku. Uglavnom, kada krene akcija od odraslih, utočište i azil kod baba nije bilo pouzdano rješenje jer bi se i babe uključile u akciju. Babe su uvik bile naoružane sa šćapom i od tuda je dolazila najveća popasnost. Ali brze noge, vještina snalaženja u opasnim situacijama i istančan osjećaj za trenutak napada, u većini slučajeva donesu spas radi, srićom, već usporenih babinih refleksa i slabe koordinacije unutar napadačke ekipe. Dok baba zamane da te okerepi ko vola u kupusu uz didovu logističku podršku, već si od njizi pobigo pet koraka.
Najviše smo se bojali seoski baba sa šćapinom i pratra kad škropi kuće. Babe su bile opasne i uvik naoružane šćapovima, a pratara jer su nam odrasli pritili da će nam pratar klišćima iščupat jezik zato što „lajemo“ i nismo dobri. Kako smo, kad bi god mogli, zaobilazili starije, tako bi ako je ikako moguće, bižali i od pratra radi klišća za jezik. U pojati se priko pantre popneš na ćefenak, viriš između dasaka i čekaš da pratar ode. Ni dan danas nisam siguran da pratri nemaju nekakva klišća u skrivenom džepu svoga habitu.
U školi smo učili, čitali i pisali sastavke u kojima su svi partizani dobri a sve“ bake“ samo peku kolačiće a didovi pričaju priče „dječici“prije spavanja. Međutim kod kuće smo od starijih čuli potpuno drugačiju priču o partizanima ali ni babe nikad nismo vidili sa kolačićima, niti od didova čuli priču za laku noć. Gledajući današnju razmaženu dicu sve više mi se čini kako su babe sa svojim odraslim saveznicima bile dobrim dijelom u pravu. Odrasli su položili oružje i podredili se vlastitoj dici.
Na moju grišnu dušu, nastavi baba Dobroška, nesmiš danas ničijem ditetu ništa reć a kamoli mu nešto naredit ili ga spremit da ti nešto donese, a nedaj Bože ujitro ga probudit prije nego se samo ustane. Odma se osiče i ode, a mater kaže – ma nemoj ga bona baba mučit ja ću ti donit šta ti triba. Samo sebi neće ni vode donit ni čorbe nalit, mora ga mater služit i dobro pazit šta voli jist da se dite nebi uvridilo i da nebi ostalo gladno, nedaj Bože. Bože sačuvaj, današnji roditelji su postali sluge svojoj dici a dica gospodari, a zna se da gospodar prid slugom nikad ne trepti, završi monolog baba Dobroška.
Baba Dobroška žali za vrimenom kad je bilo normalno vranjgat dicu di god ko stigne i kad se izreka „dobra šćapina za degenek je iz raja izašla“ često spominjala. Kako su uvik imali šćapove u rukama tako su uvik i bili spremni okerepit po dici. Pleska po prknu je bila ko nagrada prema drinovoj šćapini. Bio ili nebio kriv nikad nijedno dite, pogotovo muško, nije bilo sigurno kad će neko od odrasli krenuti na njega i kad će proradit šćapina. Takvo stanje je nama bilo potpuno normalno pa im ništa nismo zamirali. Uvik se moralo biti na oprezu jer smo znali da smo u svojim nestašlucima napravili nešto što nije bilo po volji odraslima. Ili si se zadržo dugo na nogometu, ili si slomio granu na jabuci penjući se da „sadreš jarca“, ili razdro pantale, ili nisi dobro čuvo goveda pa su otišla u šćetu, ili nisi dobro vodo volove kod oranja, ili si se s nekim potuko, ili pao i razbio glavu, ili s ligurama ili skijama uklizo put do klanice, ili napravio bilo kakav belaj.
Ako ti neko kamenom „razbije“ glavu, nesmiš kući dok ne pristane krvarenje i ne opereš glavu, inače ako ti kod kuće to vide još moreš dobit po prknu. Zato kad vidiš da je gusto triba se izvlačit iz okruženja što brže i najkraćim putom za evakuaciju. Kad se to dobro izvježba sve je lakše, dok oni dobave šćapove ti si već na vrh orasa i niko te nemore dobavit. Neko vrime ostaneš gori dok prvi val ljutnje proje i onda salazi i slušaj kritiku. Uglavnom, kada krene akcija od odraslih, utočište i azil kod baba nije bilo pouzdano rješenje jer bi se i babe uključile u akciju. Babe su uvik bile naoružane sa šćapom i od tuda je dolazila najveća popasnost. Ali brze noge, vještina snalaženja u opasnim situacijama i istančan osjećaj za trenutak napada, u većini slučajeva donesu spas radi, srićom, već usporenih babinih refleksa i slabe koordinacije unutar napadačke ekipe. Dok baba zamane da te okerepi ko vola u kupusu uz didovu logističku podršku, već si od njizi pobigo pet koraka.
Najviše smo se bojali seoski baba sa šćapinom i pratra kad škropi kuće. Babe su bile opasne i uvik naoružane šćapovima, a pratara jer su nam odrasli pritili da će nam pratar klišćima iščupat jezik zato što „lajemo“ i nismo dobri. Kako smo, kad bi god mogli, zaobilazili starije, tako bi ako je ikako moguće, bižali i od pratra radi klišća za jezik. U pojati se priko pantre popneš na ćefenak, viriš između dasaka i čekaš da pratar ode. Ni dan danas nisam siguran da pratri nemaju nekakva klišća u skrivenom džepu svoga habitu.
U školi smo učili, čitali i pisali sastavke u kojima su svi partizani dobri a sve“ bake“ samo peku kolačiće a didovi pričaju priče „dječici“prije spavanja. Međutim kod kuće smo od starijih čuli potpuno drugačiju priču o partizanima ali ni babe nikad nismo vidili sa kolačićima, niti od didova čuli priču za laku noć. Gledajući današnju razmaženu dicu sve više mi se čini kako su babe sa svojim odraslim saveznicima bile dobrim dijelom u pravu. Odrasli su položili oružje i podredili se vlastitoj dici.
Na moju grišnu dušu, nastavi baba Dobroška, nesmiš danas ničijem ditetu ništa reć a kamoli mu nešto naredit ili ga spremit da ti nešto donese, a nedaj Bože ujitro ga probudit prije nego se samo ustane. Odma se osiče i ode, a mater kaže – ma nemoj ga bona baba mučit ja ću ti donit šta ti triba. Samo sebi neće ni vode donit ni čorbe nalit, mora ga mater služit i dobro pazit šta voli jist da se dite nebi uvridilo i da nebi ostalo gladno, nedaj Bože. Bože sačuvaj, današnji roditelji su postali sluge svojoj dici a dica gospodari, a zna se da gospodar prid slugom nikad ne trepti, završi monolog baba Dobroška.
Ivica Barišić
