Eto nam projoše i Svisveti i Dušni dan pa nas tako malo vratiše na sve one naše koji se već odavno gori rasporediše, ko u raj, ko u čistilišće, a akobogda ji je pako mašio.
Prijatelji i susjedi se vratiše sa greblja, skupiše se u birtiju pa započe priča o pokojnima i običajima koji su nekad bili i onima u današnje vrime. Vidi ti ovo na grebljima našto sve to sliči, roga ti, otvori temu Andrija Ćurušin.
Ko da se takmiče ko će napravit veći spomenik. Raširilo onu mramornu grobnicu na po duluma bolan a onda ona spomen pločetina od pet kvadrata, jadan ti svetac.
Jašta brate i prigoni se sa tim mramorom a isto tako i sa ovim cvićem i svićama, podrža Andriju njegov susjed Antan. Ma čini mi se da ti je sve to ono da se pokaže svitu da se ko biva ima.
Rasprava se razvijala sve više nakon svake pive pa je prišla i za druge stolove u birtiji. Nakon nekog vrimena se javi Markan Putarušin sa strane koji radi u firmu koja se bavi izradom grobnica i reče: Čekajdera malo, šta vam smeta pravi veliki spomenik za pokojnog, šta bi tribalo samo ga zatrpat u zemlju i zadit drveni križ, jeli? Šta bi vi sada šćedili na svojim pokojnicima jeli? Ma nije bolan šćednja vego se pritiruje sa svim time oko greblja da se čovik upita za koga se to radi, za svit ili za pokojnika?
Da ljudi pokazuju toliko brige jedni za druge i da vako dobro paze jedni na druge dok su živi svit bi bio drugačiji i puno bolji, pokušava primiriti priču Andrija.
Jeli ti to možda meni prigovaraš što sadim i prodajem cviće i uz to sviće za greblje, javi se Vlada?
Ma nisam bolan, samo kažem da se to malo pritiruje i sa cvićem i svićama. Nemoj mi samo reć da je tako oduvik bilo, duše ti, nastavi Andrija. Ajde reci koliko je tvoja ili moja baba pa i mater u životu odnila cvića na greblje. Što su ga god one odnile ja ću ga toliko izist ovde prid svima. Ajde rog te neće nepričaj.
Šta će sirotinja koja nemere sve to izidat i opremit.
A tek našto su izašli ovi običaji kad ti neko umre, Bože ti sačuvaj, uključi se Jozo Šlimačkin. Čim ti neko umre, ma nije se ni oladio odma ajde poleti traži i kolji janjce, nabavljaj i pripremaj mezu, pivu i drugo piće jer će svit počet dolazit kući.
Nedaj Bože da bi neko bio gladan u kući pokojnika. Janjetine mora bit a onda i ostala mesina, pa udri žderi i pij pivetinu a pokojnik leži mrtav u drugoj sobi.
Ma nije jednom bilo kad bi se priviše popilo, ljudi bi počeli đumbušit, a kod nas su u selu kad je tolič umro stari Josina počeli i pivat. Tako su onda nazdravili za mtrvaca a pijani Stipura reče: Ajde živili, ma nek je on nama živ izdrav, pokoj mu duši.
Prisilo mu ono kako ga more onde žderat, pa mrtvac se đati i oćuti, završi Jozo koji se pravo ražljutio.
Je bolan tako ti je i većina ti to radi jer ko biva neće se osramotit prid svitom, neka ima za pojist pa kako bude.
Aj neka mi neko od vas objasni, podboči se i poče pripovidat Vladan Radin, zašto se na greblje mora gonit sve moguće piće i rakija i piva i onda jopet janjetina. Pa onda čim se pokojnika zatrpa stane se isprid greblja i jopet udri po janjetini i rakiji. Ko biva ogladnili do je trajo sprovod pa nemogu dočekati dok doju kući. Pa kad se isprid greblja to pojde i popije onda ajmo svi u restoran pa ćemo i tamo nastaviti i manuti još koje janje. Rog te 'ebo, janjci se po planini tresu odstraa kad vide osmrtnicu ili čuju za vinčanje, krizmu ili pričest.
Čini mi se što god narod više kuka kako mu je teško živit sve se toviše prsi da se pokaže prid svitom, a sve se jopet svodi na žderanje. Valjda zato što nekad nije bilo dosta za pojist i bilo se gladno, pa sad kad je se dočepalo mesine i ovog žderanja nema blagosova bolan.
A to ti nije samo oko grebalja i sprovoda, ubaci se Jozo Šlimačkin, tako ti je i sa proslavama kršćenja, pričesti krizama. Nekad bi se posle pričesti ili krizme u bašči iznad crkve silo na prostrti mutap ili deku, pojla se kokoš, narizalo malo suvog mesa, ušćipaka i sira, kruva ispod sača, napij se mlaćenice ili vode sa česme isprid crkve i svi su bili zadovoljni.
A i zaklat kokoš je bilo jazuk, pa se kokoš klala samo onda ako je neko u kući bolestan ili kad je ona bolesna.
Sada se rezerviraju restorani po pola godine unaprid ko da je svadba. A i svadbeni običaji su se potpuno prominili i uglavnim se pritvorilo jopet u nepristano žderanje, Bože sačuvaj. Ali sada nećemo i tu priču počimat, okasnićemo kući pa će nam žene galamit. O tome ćemo drugi put, još ovu proždremo pa iđemo. Živili.
Prijatelji i susjedi se vratiše sa greblja, skupiše se u birtiju pa započe priča o pokojnima i običajima koji su nekad bili i onima u današnje vrime. Vidi ti ovo na grebljima našto sve to sliči, roga ti, otvori temu Andrija Ćurušin.
Ko da se takmiče ko će napravit veći spomenik. Raširilo onu mramornu grobnicu na po duluma bolan a onda ona spomen pločetina od pet kvadrata, jadan ti svetac.
Jašta brate i prigoni se sa tim mramorom a isto tako i sa ovim cvićem i svićama, podrža Andriju njegov susjed Antan. Ma čini mi se da ti je sve to ono da se pokaže svitu da se ko biva ima.
Rasprava se razvijala sve više nakon svake pive pa je prišla i za druge stolove u birtiji. Nakon nekog vrimena se javi Markan Putarušin sa strane koji radi u firmu koja se bavi izradom grobnica i reče: Čekajdera malo, šta vam smeta pravi veliki spomenik za pokojnog, šta bi tribalo samo ga zatrpat u zemlju i zadit drveni križ, jeli? Šta bi vi sada šćedili na svojim pokojnicima jeli? Ma nije bolan šćednja vego se pritiruje sa svim time oko greblja da se čovik upita za koga se to radi, za svit ili za pokojnika?
Da ljudi pokazuju toliko brige jedni za druge i da vako dobro paze jedni na druge dok su živi svit bi bio drugačiji i puno bolji, pokušava primiriti priču Andrija.
Jeli ti to možda meni prigovaraš što sadim i prodajem cviće i uz to sviće za greblje, javi se Vlada?
Ma nisam bolan, samo kažem da se to malo pritiruje i sa cvićem i svićama. Nemoj mi samo reć da je tako oduvik bilo, duše ti, nastavi Andrija. Ajde reci koliko je tvoja ili moja baba pa i mater u životu odnila cvića na greblje. Što su ga god one odnile ja ću ga toliko izist ovde prid svima. Ajde rog te neće nepričaj.
Šta će sirotinja koja nemere sve to izidat i opremit.
A tek našto su izašli ovi običaji kad ti neko umre, Bože ti sačuvaj, uključi se Jozo Šlimačkin. Čim ti neko umre, ma nije se ni oladio odma ajde poleti traži i kolji janjce, nabavljaj i pripremaj mezu, pivu i drugo piće jer će svit počet dolazit kući.
Nedaj Bože da bi neko bio gladan u kući pokojnika. Janjetine mora bit a onda i ostala mesina, pa udri žderi i pij pivetinu a pokojnik leži mrtav u drugoj sobi.
Ma nije jednom bilo kad bi se priviše popilo, ljudi bi počeli đumbušit, a kod nas su u selu kad je tolič umro stari Josina počeli i pivat. Tako su onda nazdravili za mtrvaca a pijani Stipura reče: Ajde živili, ma nek je on nama živ izdrav, pokoj mu duši.
Prisilo mu ono kako ga more onde žderat, pa mrtvac se đati i oćuti, završi Jozo koji se pravo ražljutio.
Je bolan tako ti je i većina ti to radi jer ko biva neće se osramotit prid svitom, neka ima za pojist pa kako bude.
Aj neka mi neko od vas objasni, podboči se i poče pripovidat Vladan Radin, zašto se na greblje mora gonit sve moguće piće i rakija i piva i onda jopet janjetina. Pa onda čim se pokojnika zatrpa stane se isprid greblja i jopet udri po janjetini i rakiji. Ko biva ogladnili do je trajo sprovod pa nemogu dočekati dok doju kući. Pa kad se isprid greblja to pojde i popije onda ajmo svi u restoran pa ćemo i tamo nastaviti i manuti još koje janje. Rog te 'ebo, janjci se po planini tresu odstraa kad vide osmrtnicu ili čuju za vinčanje, krizmu ili pričest.
Čini mi se što god narod više kuka kako mu je teško živit sve se toviše prsi da se pokaže prid svitom, a sve se jopet svodi na žderanje. Valjda zato što nekad nije bilo dosta za pojist i bilo se gladno, pa sad kad je se dočepalo mesine i ovog žderanja nema blagosova bolan.
A to ti nije samo oko grebalja i sprovoda, ubaci se Jozo Šlimačkin, tako ti je i sa proslavama kršćenja, pričesti krizama. Nekad bi se posle pričesti ili krizme u bašči iznad crkve silo na prostrti mutap ili deku, pojla se kokoš, narizalo malo suvog mesa, ušćipaka i sira, kruva ispod sača, napij se mlaćenice ili vode sa česme isprid crkve i svi su bili zadovoljni.
A i zaklat kokoš je bilo jazuk, pa se kokoš klala samo onda ako je neko u kući bolestan ili kad je ona bolesna.
Sada se rezerviraju restorani po pola godine unaprid ko da je svadba. A i svadbeni običaji su se potpuno prominili i uglavnim se pritvorilo jopet u nepristano žderanje, Bože sačuvaj. Ali sada nećemo i tu priču počimat, okasnićemo kući pa će nam žene galamit. O tome ćemo drugi put, još ovu proždremo pa iđemo. Živili.
Ivica Barišić
