Pero Dobroškin negdi uoči Božića sidi isprid kuće na cipalu i nešto dilja, kad u te mire evo ti njegova kuma Pavana skrenu s puta i ravno Peri.
Nageo glavu koda nešto nišani, prigrno se kaputinom, stavio ruke na leđa a cigaretina mu visi u gubicama. Ajde po jednu kumašine, viknu Pero, ajde da proždremo jednu rakiju, malo da omućamo usta. Ma jaštaćemo moj kume, evo maloprija se probudio i reko iđem kod kumašine da strunimo rosu i to odma na ćesrce.
Dedera kume nalij. Nakon dvi tri rakije poče priča, a o čemu će drugom nego o đavlijoj koroni. Šta ti veliš moj kume dokle će ova virusina napadat svit i oćemo li se ikad kotarisat ove beterme? – započe kum Pavan. Ma jašta će moj kume i prija je bilo bolešćurina pa je sve prolazilo a jopet se narod nikad nije vako uplašio. Vire mi sve se uplašilo koda je taj virus ko šilježe. A i ovi političari, nalet ji nebilo, samo plaše narod, sve zatvorilo i birtije i škole, skoro i crkve i narod utiraše u tor.
Moj kume, puno svita će posle ovoga pomanitat pa kud smo onda prispili. – nastavi kum Pero. Neznam kume ali i dosad je bilo puno manitošćine pa ćemo se nekako obiknut. - doda Pavan. Ima i u ovom vrimenu puno dobri stvari samo ji triba znat vidit. Evo vidiš, sve se uzmučilo ko biva nemogu imat svatove i šta sad. Zar nije bolje ko nekad davno da se iskupi manje ljudi vinča se, nešto se pojde i gotovo.
Nema više onog žderanja u svadbi od četiristo ljudi po cilu noć, nema više bacanja onlike rane i pića a koliko je gladni ljudi i dice na svitu. Pa ko more pešest puta jist za jedan dan sveca ti. Pa toliko mesine, kolačina, pita, pogača, i duše mi velik dio od toga se baci. Velika grijota moj kume. Pa reci zar nije bolje sad kad je korona bez većine toga. Evo ti za Božić kako je bilo dosad. I Bogu je dodijo ovaj paščeluk.
Prija Božića petnest dana svi letaju po trgovinama ko muve bez glave. Sve redom se kupuje da nebi nedaj Bože nešto falilo. Pa onda za vrime Božićni blagdana pune birtije, restorani i žderanje di god kreneš. Pa je već okićeno misec prija Božića pa više neznaš kad je Božić. U zadnje vrime je malo ljudi a dabet mlađarije bilo u kući većinu dana oko Božića. Sve je po birtijama. A vako sad će većina bit kod kuće u svojim obiteljima i reci da i to nije bolje nego prija korone.
Tako je moj kume, nastavi Pero, evo ti našto su ti dosad izašli i sprovodi. Ne greblje se nose pečeni janjci i druga mesina, pive i rakije da i ne govorim. Ko biva nedaj Bože da neko posle sprovoda nebi ogladnio pa će zamirit i pričaće po selu kako je na sprovodu osto gladan, ono mu prisilo. Pa onda ni to žderanje na greblju nije dosta nego se iđe i restoran, moj brate, pa jopet odri po janjetini i pivetini. Sada više toga nema radi ove korone i ajde mi reci da vako nije lipše. Da ne spominjem moj kume krizme, pričesti, rođendane i šta ti ja znam, sve se to spremalo ko svadbe, ko da se svi oće pokazat da ko biva imaju svega više vego im triba, pa ko će više, a za grijotu niko ne pita. Evo ti moj kume, svit je počeo više molit Boga kako nemere puno svagdi odat, pa i to je dobro. Je brte, tako je kume Pavane, ali jopet nije sve lipše nego prija.
Evo zašto moraš nositi ovu masketinu di god poješ ko ćuko brnjicu. Sad je ljudima stavljena brnjica a šćenad je ne nose na moju dušu. Jesam li ja negdi pošo od kuće ova moja baba odma pita, a di ti je maska, pa kad najem masku u džepi, pokažem joj i vidi d je plisnava odma galami i pita di sam je zaplisnavijo.
Ma jednoč me ufati kijanje pa ja gurnu ruku u džepu da ću izvadit maramicu i ufatim ovu đavliju masku i useknem se u nju prid babom. Bože sačuvaj što me baba izruži.
Od tada pazim i to mi se ritko dogodi da se privarim. Šta ću ti reć moj kumašine, zabrinuto uzdahnu Pero, valjda će i ovaj kijamet proć samo nek isan ostane pri pameti. Svašta smo u životu prošli pa ćemo i ovu betermu. Nije ni masku uvik loše nositi. Dabet evo sad prid Božić kad iđeš na ispovid. Natakneš onu masketinu pa te nijedan pratar nemore pripoznat, pa si onda serbezniji svašta mu reć.
Triba manje gledat televizor i manje slušat visti i političare pa će isan manje mislit na ovu virusinu i odma će bit zdraviji. Ajmo još po jednu pa iđemo brzo počinje dnevnik.
Ivica Barišić
Nageo glavu koda nešto nišani, prigrno se kaputinom, stavio ruke na leđa a cigaretina mu visi u gubicama. Ajde po jednu kumašine, viknu Pero, ajde da proždremo jednu rakiju, malo da omućamo usta. Ma jaštaćemo moj kume, evo maloprija se probudio i reko iđem kod kumašine da strunimo rosu i to odma na ćesrce.
Dedera kume nalij. Nakon dvi tri rakije poče priča, a o čemu će drugom nego o đavlijoj koroni. Šta ti veliš moj kume dokle će ova virusina napadat svit i oćemo li se ikad kotarisat ove beterme? – započe kum Pavan. Ma jašta će moj kume i prija je bilo bolešćurina pa je sve prolazilo a jopet se narod nikad nije vako uplašio. Vire mi sve se uplašilo koda je taj virus ko šilježe. A i ovi političari, nalet ji nebilo, samo plaše narod, sve zatvorilo i birtije i škole, skoro i crkve i narod utiraše u tor.
Moj kume, puno svita će posle ovoga pomanitat pa kud smo onda prispili. – nastavi kum Pero. Neznam kume ali i dosad je bilo puno manitošćine pa ćemo se nekako obiknut. - doda Pavan. Ima i u ovom vrimenu puno dobri stvari samo ji triba znat vidit. Evo vidiš, sve se uzmučilo ko biva nemogu imat svatove i šta sad. Zar nije bolje ko nekad davno da se iskupi manje ljudi vinča se, nešto se pojde i gotovo.
Nema više onog žderanja u svadbi od četiristo ljudi po cilu noć, nema više bacanja onlike rane i pića a koliko je gladni ljudi i dice na svitu. Pa ko more pešest puta jist za jedan dan sveca ti. Pa toliko mesine, kolačina, pita, pogača, i duše mi velik dio od toga se baci. Velika grijota moj kume. Pa reci zar nije bolje sad kad je korona bez većine toga. Evo ti za Božić kako je bilo dosad. I Bogu je dodijo ovaj paščeluk.
Prija Božića petnest dana svi letaju po trgovinama ko muve bez glave. Sve redom se kupuje da nebi nedaj Bože nešto falilo. Pa onda za vrime Božićni blagdana pune birtije, restorani i žderanje di god kreneš. Pa je već okićeno misec prija Božića pa više neznaš kad je Božić. U zadnje vrime je malo ljudi a dabet mlađarije bilo u kući većinu dana oko Božića. Sve je po birtijama. A vako sad će većina bit kod kuće u svojim obiteljima i reci da i to nije bolje nego prija korone.
Tako je moj kume, nastavi Pero, evo ti našto su ti dosad izašli i sprovodi. Ne greblje se nose pečeni janjci i druga mesina, pive i rakije da i ne govorim. Ko biva nedaj Bože da neko posle sprovoda nebi ogladnio pa će zamirit i pričaće po selu kako je na sprovodu osto gladan, ono mu prisilo. Pa onda ni to žderanje na greblju nije dosta nego se iđe i restoran, moj brate, pa jopet odri po janjetini i pivetini. Sada više toga nema radi ove korone i ajde mi reci da vako nije lipše. Da ne spominjem moj kume krizme, pričesti, rođendane i šta ti ja znam, sve se to spremalo ko svadbe, ko da se svi oće pokazat da ko biva imaju svega više vego im triba, pa ko će više, a za grijotu niko ne pita. Evo ti moj kume, svit je počeo više molit Boga kako nemere puno svagdi odat, pa i to je dobro. Je brte, tako je kume Pavane, ali jopet nije sve lipše nego prija.
Evo zašto moraš nositi ovu masketinu di god poješ ko ćuko brnjicu. Sad je ljudima stavljena brnjica a šćenad je ne nose na moju dušu. Jesam li ja negdi pošo od kuće ova moja baba odma pita, a di ti je maska, pa kad najem masku u džepi, pokažem joj i vidi d je plisnava odma galami i pita di sam je zaplisnavijo.
Ma jednoč me ufati kijanje pa ja gurnu ruku u džepu da ću izvadit maramicu i ufatim ovu đavliju masku i useknem se u nju prid babom. Bože sačuvaj što me baba izruži.
Od tada pazim i to mi se ritko dogodi da se privarim. Šta ću ti reć moj kumašine, zabrinuto uzdahnu Pero, valjda će i ovaj kijamet proć samo nek isan ostane pri pameti. Svašta smo u životu prošli pa ćemo i ovu betermu. Nije ni masku uvik loše nositi. Dabet evo sad prid Božić kad iđeš na ispovid. Natakneš onu masketinu pa te nijedan pratar nemore pripoznat, pa si onda serbezniji svašta mu reć.
Triba manje gledat televizor i manje slušat visti i političare pa će isan manje mislit na ovu virusinu i odma će bit zdraviji. Ajmo još po jednu pa iđemo brzo počinje dnevnik.
Ivica Barišić
